Учитељ

454

те тако учиних крај том ужасном боју, у коме бијаше разбијених глава, размрсканих костију и у којој потече крв у изобиљу : ниједна од бојџиница није била, а да јој се црна кожа није окрвавила од главе до пете. Видећи њихове мужеве, како сјеђаху сасвим индиферентно око ватре са насмијаним лицем, наљутих се и почех их грдити: „Како то, завиках ја, ваше се жене између себе убијају, и ви то подносите сасвим мирно, не бринући се ни да их раставите.“

„Ко би се још хтио, одговорише ми они, мијешати у женску свађу 2“ — „Па ко, други, већ ви, њихови мужеви!“ — „Миг то нас се врло мало тиче.“ — „Шта, то вас се не тиче! Али ако која од њих умре, онда ће вас се тицати »“ — „Баш ништа: ако умре једна, хиљада нам их још остаје,“ !

Чудан осјећај, осјећај, који се ни мало не разликује од осјећаја оних јадних индивидуа данашњег цивилизованог доба, што са пунијем џепом проводе своје дане по шантанима и јавним кућама.

У Аустралији је жена ништа мање, него домаћа животиња, која служи са сполно уживање, рађење и у случају глади мјесто хране. Она не смије да окуси ништа, док се њезин муж не наждере; њезина храна састоји се у јадним остацима јела иза мужа, којој овај „добри човјек“ добаци као псу. Послије смрти њеног мужа она постаје плијен свога дјевера и то након три дана! Шта више, мало које Аустралијанке да умру природном смрћу: „Прије него што остари и омршави прича нам Либок у свом знаменитем дјелу „Прахисторијски човјек“, она мора постати жртвом свога мужа, како овај створ не би страховао, да изгубити тако добру храну... Једном ријечи, толико јој се придаје значења, било прије или послије смрти, да се пита, да ли је човјек не ставља апсолутно у исти ред са својим псом, кад је овају животу и дали не мисли подједнако и на једно и на друго, пошто је појео обоје.

У Меланезији, на острову Витиу, човјек има право да прода своју жену, па и да је убије, ако хоће. Често пута

! Овдје, као и слиједећи подаци и цитати о жени узети еу из Летурносва (Ке Росбепт Сћагјез Гебоцгтпеац) дјела „Ра Зостојогле“, Рагја, Кешуаја 1884.