Учитељ

674

вања, јер код деце нема страсти“. Ето на такав начин Шопенхауер изводи сроство између генија и детета и налази га у превласти познавајућих способности над вољним, које дакле произилазе из познавања рада у опште и код генија и код детета. Истина је да је свако дете“ — продужује Шопенхауер — донекле — геније, а сваки геније донекле — дете сроство обојих, види се у овој нанивности и узвишеној простоти, чиме се и одликују геније; оно се сем овога одликује и многим другим знацима тако, да карактеру генија припадају свагда извесна дечија својства. Хердер и други упорно су доказивали за Гете-а, да је он „вечито био веће дсте“, а за Моцерта су говорили „да је остао дете кроз цео свој живот“. После овога јасно нам је и може се опростити, ако неки родитељи сматрају своје дете као неко чудо, и што верују, да ће изаћи од њега нешто особито.

Истина, нас чешће поражавају оштроумне примедбе, њихова смишљеност, као високопоетски разговор. Дечије оштрине, особито оне деце, која носе клицу епјеа (егћјев, заузимају читаве одељке у нашим хумористичким листовима. Број деци познатих речи, које она произвољно употребљавају (већином именица) за дете од 1'2 годипу нормалног детета не прелази више од 100; код четворогодишњег детета број речи расте од 400—1000. Да додамо овоме _ још и то, да, ко влада сразмерно с мањим бројем речи, тај их лакше комбинује и саставља у врло неочекиване и оштроумне одговоре, боље него онај, који зна много речи, па, благодарећи том богаству речи, он чешће не може да пробере оне речи, које одговарају питању, те и лошије одговоре даје — што је најчешћи случај код деце. Говори се и то, да сељаци имају више природнога оштроумља, него варошани. — Чудновато је како деца лако памте и уче! Шопепхауер прлча, да је познавао једну малу девојчицу, која је обично живела у Паризу и, разуме се, говорила је француски. Једне године кад јој је било 4 године живота, она је посетила деду и бабу у Германији и овде с необичном брзином научила туђ језик толико, да се је могла са свима споразумевати. Она је гостовала само једну годину. — Други пут кад је опет дошла у Германију, она беше сасвим заборавила њихов језик, али као и први пут, она га понова брзо научи.

Ово дакле зависи од тога, што је дечији мозак много пријемљивији за све упечатке; али ако се ово не понавља чешће, онда уступа место другим упечатцима. Према овоме дете може пренети