Учитељ

675

много више, издржати више промена подвргавати се много већим опасностима без штете за своје телесно и душевно здравље, него одрасли, „Али“, говори Гете у свом роману „Сродство душа“, деца не испуњавају обећања.“ Онај, који у младости избацује сасвим ђенијалне црте детињства, може, на крају при извесним условима да постане, — као што бива случај код многих — врло достојан и вредан грађанин; он ће испуњавати све своје обавезе, али неће постати ђеније, у осталом, понегде и обични људи имају у младости знаке ђенијалног детињства. Такве остатке ђенија често налазимо н. пр. код студената; али се ови остатци појављују само у т.3. „ђенијалним исходима“; али п они ускоро ишчезавају, и од човека постаје прави филистер. Из овога што рекох — вели Шопенхауер —- излази да постоји не само лепота младости — ова ђеаше ди Фађје; којом влада делом сваки од нас, него и ђенијалност младости, њоме влада свако дете; она остаје код неких младића; али затим она ишчезава, као и лепота. МИ само врло мали број људи очува кроз цео живот и ђенијалност и лепоту тако, да и у дубокој старости оставе своје знаке, и то су заиста и лепи и ђенијални људи“.

Али сем истинито ђенијалне деце, као што су Гете и Моцарт, ако можемо тако да се изразимо, која задржавају своју ђенијалност кроз цео живот, постоје још и таква деца, која се одликују раним развитком ума, и особитим талентима. Постоје и т. зв. чудо-деца, која буде у нама велике наде и која, ако само не умру пре времена, у маси постану обични људи, какви постају и од обичне друге деце.

Да споменем малог Обо Роћет-а, који је ако се не варам, умео лепо да чита кад је имао две године. Највеће пак познато историјско чедо — дете, био је Кам Ушће. Он је рођен 1800 год., будући још дете, он је владао изванредним талентом за изучавање језика; кад му је било 10 год. 1810. год. био је студент у Лајпцигу; од 12 год. писао је на латинском врло тешку астрономну тему; од 14 год. промовиран је у Росену за доктора философије и, како му као врло младом нису допустили да заузме професорску катедру, он се посветио био изучавању старих и нових језика, историји, математици, природним наукама, философији, јуриспруденцији, дипломацији и финансији. Он је оставио много радова, особито превода; али каквог већег дела, или каквог научног проналаска, којим би се потомство користило, није оставио. Способности његове с годинама зарастале су у дивљој трави, ако тако можемо да се изразимо. Ово