Учитељ

676

и јесте доказ, по моме мишљењу, зашто је свагда бивало много чуда-деце а мало ђенија. Душевно развиће код многих доцније опада све ниже и ниже.

Код деце је врло тешко поставити разлику између стварне ограничености и оне коју видимо, која по Русо-у служи као знак силне душе. Јер у овом добу узраста, кад човек пема још своје сопствене идеје, сва разлика између даровитих и ограничених људи састоји се у томе, што ограничени примају само туђе пдеје, док међутим обдарени, не имајући у овом добу још сопствених идеја, пре се одрекну од свих, него што ће примити туђе. Тако, Катон млађи сматран је у детињству, у породици као туп. Абат де Кондиљак сматран је за ограниченог човека све дотле, док се ђенијалност његових мисли није појавила у доцнијим годинама.

С превлашћу развитка разума везана су у детињем узрасту и дубока морална и естетичка осећања. Деца су жустра према животињама и људима, она немају саосећања. Сви знамо како се врло рђаво изражавају о учитељима и учитељицама њихови ђапи, а не мање и девојчице о мушкарцима. Сви се добро сећамо нашег ђаковања како смо мишљење имали о нашим наставницима не размишљајући, да су многи опет изашли красни људи и врло напредних мисли. Недостатак буђења осећања, о коме говоримо, наступа много примитније код мале деце. Оно, што се одраслима чини рђаво и тирански, мала деца и не разумеју. Ако само спољашњи утисци не изазивају у њима осећања страха, то ни друго ништа — једном речи све што нема никакве естетике за њих не чини никакву непријатност и примамљује их. Само у доцнијим годинама код њих има приступа осећање одвратности према неморалу и ономе што не изазива сстетична осећања. У место овога, деца су наоружана већином врло развијеним осећањем самољубља, и ко им ово спори, у њих изазива највећу противност, овим осећањем најбоље се можемо користити у овом добу за постизавање васпитних циљева. На ово · може да се односи и дечија склоност да откривају све, што често не би смела да раде, као што је лагање. Психијатар Ебинхаус, који је потанко био изучио душевна растројства у свим добима дечијим, скреће нам пажњу нато, како деца често мешају уображене и познате ствари из прича са фактички преживелим упечатцима. Даље каже, како су деца способна од прошлих престава, па баш и од њихових саставних делова, да граде нове представе. „Дете буквално прежива басне и приповетке; он све то живи очекује, он још изра-

; у у !