Учитељ

677

није преставља себи „како ће то да буде“. Мисли о будућности, које се изражавају речима „кад ја будем већи, онда“ и т. д. показују специфичним исто онако, као и пробуђена фантазија, која се одликује бојажњу таме и јединства. Игре, која деца сама измишљају, имају фантастични облик стварности. „Ми радимо како ће да буде.....“ — јесте обична формула, којом се показује суштина ствари. — Овде морамо напоменути још и то, да деца радо подражавају старије; често виђамо, како деца, а особито девојчице, хотећи да подражавају оца или матер, праве се важне и достојансввене ит. д.

На реду је да још неколико речи напоменемо и склоности подражавања деце, друга према другу. Врло смо често виђали, како ма каква игра, песма или свирка, пређе од једнога ученика на све у школи, као нека епидемија, па се кроз кратко време и заборави. То се дешава и с модом код одраслих. Али често грубе навике и мимике, које деца раде телом, имају рђаво значење по здравље. Ја се врло добро сећам, како смо друг од друга, у детињству, примали све покрете на телу, ма они били и тешки. Нећемо погрешити, ако потврдимо, да је можда била ово наша жеља, да се покажемо као господари над нашим телом, жељу, која је поникла као последица -нејасних успомена о оном добу, када су нам делови нашега тела изгледали кад страни, туђи.

Сад смо с нашим казивањем дошли и на доба, које чини нормалне појаве код дечака, који се приближавају младићству. Док још нису сазрела морална осећања, са добијањем веће телесне снаге и лакоће и с напретком умног развића, код дечака пониче увелско и осећање самосазнања, које смо већ често примећавали у дечјем узрасту. Ова осећања постају јача, насилна, особито односно девојчица, знајући већ која се сматрају за стидна. Она штеде сасвим слабе дечаке, смеју се над старима или слабим људима, једном речи испитују извесно задовољство у грубоћи.

Као што смо из свега овога видели, да рад мозга у дечјем добу циља највише на познавање, а да су међутим поступци или воља тек у зачетку, онда нам није за чудо, зашто су деца склона да се потчине сваком утиску. Лаковерје, слушање и покорност мале деце, као и лакоћа, с којом их можемо обманути, све се то оснива на недостацима опита. Мало дете прима с вером приче материнс, и деца су у опште инстинктивно наклоњена да раде све оно, што им одрасли покажу, само ако је то учињено с неким извесним тоном.