Учитељ

922

добро и верно сећање онога, што смо доживели и што се | као такво налази у нашем искуству. За познавање пак по- | менутих особина, за верније сећање објеката и појава, игра врло важну улогу и оригиналност онога, што се опажа, а тако исто и осећање, које те опажаје прати. |

Све оно, што је оригиналније или што буди у нама | јачи интезитат осећања то се млого дубље упечати у нашу свест и остаје чвршћа наша својина. Наравно, све оно што упознајемо, што опажамо, ако нема некога значаја, неке вредности за нашу егзистенцију, ако то у нама не буди неко интересовање, према томе ми остајемо више равно- | душни. Све оно пак, чиме смо више заинтересовани, то | привлачи нашу пажњу, да га до ситница проучимо и упознамо. Дакле као што смо рекли, опажаји и преставе јављају се са врло различитим квалитативним ознакама, преплећу се и везују на врло различите начине и што је год та веза међу опажајима, преставама, низовима или групама | престава чвршћа — то их је теже рашчлањавати. Та опе-. рација психичка, која се фантазијом највише врши и без | које ова не би могла ништа створити — тај процес наше | душе, који разгруписава групе, кида. низове и одваја делове | престава, који ситни интелектуалну грађу и чини ју подобном за наше циљеве, зове се дисоцијација.

Овај процес обухвата собом фантазију за апстраховање и односи се на све елементе нашега духа, на сва | стања наше свести и припрема их за нове комбинације. Како су пак преставе негде чвршће а негде лабавије повезане; | негде јасније, разговетније и дубље упечаћене у нашу свест, | то. их је, према тој вези, том односу, у ком се оне међусобно налазе, теже или лакше дисоцирати. „Оне су атоми | наше свести“ и као такве сад се приљубљују сад одбијају | једна од друге и кад се споје са другима преставама чине | са њима извесну систему, извесну компактну целину коју | је врло тешко дисоцирати. Док, на против, ако се оне од- | бијају, истичу, падају у очи, тада се и лакше дисоцирају. Оне не остају сталне и не променљиве; већ „будући зави- | сне од стања мозга мењају се исто онако као год и све, што живи“. Оне се само теориски узимају као психички атоми, као поједини чиниоци, а у ствари се, као такве "ретко јављају, већ се јављају „као чланови једнога ланца,