Учитељ

307

Узмемо ли парче шећера, руком ћемо осетити извесну тежину. Тај осећај преноси се у мозак, пошто се нервом покрене трећи мождани центар.

Кад помислимо на парче шећера, падне нам на ум да је бео, сладак пи тежак. Из тога видимо да су утисци покренули не само различите мождане центре, већ да је после тога извршено и спајање. А оно се може замислити само, ако се претпостави једноставно биће, које се разликује од тела, а које ми зовемо душом. Физичком и физиолошком процесу додаје се, дакле, још и исихолошки процес. Материјализмом, којим се пориче суштина душевног бића, не може се објаснити поменуто спајање утисака. '

Ако, дакле, с једне стране морамо разликовати тело и душу, ипак се с друге стране не може превидети, да међу њима има узајамног утицања. Да се не бисмо задржавали на појединостима, само ћемо поменути да болест тела штетно утиче на душу и обратно. Тако исто свежина тела оживљава душу, а свежина душе оживљава и крепи тело.

Сад да пређемо искључиво на посматрање душевног живота.

Кад упоредимо одраслог човека с трогодишњим дететом, опазићемо да је човек много богатији духом од детета, а да је трогодишње дете опет богатије духом од једногодишњега детета. По томе се изводи, даље, да новорођено дете нема душевног садржаја. По Хербартову гледишту, које је основано од чести на непосредном искуству, а од чести на веома тешкој науци, Метафизипи, душа је у почетку без икаквог садржаја. Ну образовање њеног садржаја почиње, чим се сједини с телом.“

Пошто душа сама по себи (по своме супстанцијалном квалитету)“ нема никаквог садржаја, природно је да не може

1 Сравни: 2зећећ, Гешадеп Чег рћуз ог зећеп Рзусћојовје (Јепа 1891.) и

Вапамј-ову напомену на стр. 812. Пег гтапфећгеп (ег Русћојогје, 2. АШ. об ел 1890.

2 Руеџет, Гле Зевје дез Ктдез. 4. Ап. Гере 18995. Ретег, Пле Ат!апсе дег кај. Сеејепјеђепз. На немачком од Ојег-а. Гапсепзаја 1894.

8 Све, што у истини постоји, постоји или на чему другоме пли само по себи. Боја, тежина и мирис наилазе се на нечему другоме, самосталном, чему и припадају. Ну материје, из којих се састоји боја и т. д. нешто су посебно. Ово се зове супстанција (сушлашпа, реалност), а прво акииденција. Међу њима постоји однос или релација. Душа је супстанција, а њен садржај аотциденција. О. Кпде., Гле Ртођјете Фе РаПозорћје. 2. АпП. Ово је врло згодна књига за увод у Хербартово учење.