Учитељ

403

Ристић и Јован Гавриловић — потпомагало је бугарски лист у Букурешту најпре под именом „Слободе“ а после под именом „Независности“. Уреднику тога листа Каравелову, који је препоручивао и подржавао слогу између два народа, давало је намесништво не само помоћи за издавање тога листа, но му је још пружило срестава, да подигне штампарију бугарску у Букурешту.“

Но није само то. Када су 1867. године бугарски депутати Георгијев и Шопов отишле у Петроград да моле Русију за помоћи заштиту бугарском народу да се ослободи не само од грчке патријаршије, већ и од турскога ига, изјавили су руској влади, да им је Србија обећала помоћ у новцу, оружју и муницији, и да ће им она одредити време и план устанка противу Турске, само да их још и Русија у тој намери помогне. Даље Србија је увек братски помагала многе Бугаре и децу њихову школовала о свом трошку. књиге бугарске штампала и по Бугарској растурала итд. итд.

И ако је Србија оволика добра учинила Бугарима, они се нису показали благодарни према српском народу. Шта више они су по казали своју неодољиву жудњу да захвате и чисто српске епархије по Старој Србији и Маћедонији, Босни и Херцеговини. Тако они нису тражили да под независну бугарску цркву дођу само оне епархије, које су некада зависиле од трновске паријаршије, већ су тражили и чисто српске епархије, које су зависиле од пећске и охридске патријаршије. Српски министар иностраних дела пок. Димитрије Матић у своме упуту отправника послова књажевско-српског заступника у Цариграду од 11. марта 1869. године наводи:

„Ако је дакле измирење између Бугара и Грка немогућно на основима, које смо ми, заједно с другима православнима Словевима сматрати као најпробитачније, онда нам дужност налаже 03биљно постарати се: да се одвајањем бугарске цркве -од грчке не повредило вајкадашње право онога у Турској народа, коме Српска Књажевина стоји на челу.

Та дужност, коју ми никад нисмо заборавили, сада је још живље изазвана расписима вођа бугарских, управљеним и на чисто српске епархије по Босни, Херцеговини и Старој Србији, у којима се народ наш позива да пристане уз бугарску цркву. О српској цркви, па ни о српском језику, нема у тим расписима ни спомена, као што ћете видети из приложене копије једнога од таквих позива“.

1 Спољашњи Пи нете Србије књ. Ш 1868—1872. год. од Јована Ристића. Београд 1901. г. стр. 291.