Учитељ

620

наши приповедачи у истини причали народу а не само нама што се школом бавимо, и што смо више у њој пробавили. Ми имамо великих песника и приповедача, које славом увенчавамо, а народ о њима нема ни појма! Добро се разумело и у овој прилици, те су у ову књигу приложене неколике причице уметничке (осам на броју). Из пређ. читанке узете су: „јабука“ и басна „заостале ласте“, од Милићевића „Ружан зајам п лепо враћање“ што је у гимназ. читанци и „Пупољак“ из Невена јесу лепе моралне причице. Осем ових следују: „Под сеницом“ (26) од М. Ј. Митровића, прича о свађи Даничиној и Милевиној око писање слова, се. Прво се описује некаква сеница (хладњак) камо се оне две забављају увек, а једног јутра нема их; а где су: казује се да једна облачи лутку крај прозора, а друга пева у свом дворишту а потом се пита: „Да није која од њих болесна“ као да се то већ не види. Оне не говоре још од јуче, посвађале су се због писања. Али пошто је прошла мучна ноћ у премишљању оне се ујутру кају, жао им је, плакале би, чисто се разболеле и од све муке и жалости Милева — пева, на сав глас! Настају и душевне борбе, те се помире, грле се, плачу, ван свести вичу: „Милева!“ — „Данице!“ — „Је ли да се више никад нећемо свађати“ и тако се ређају усиљености и извештачености. Цела је прича у овој прилици: „'Жив ми Тодор, да се чини говор!“ неприродна је и пуна противности. Наше је уверење да неће имати никаквог васпитног дејства и деца ће према њој бити равнодушна, а и написана је тако развучено, и досадно, да стрпљиви читалац једва јој дочека крај, јер има скоро 3 листа. — „Бог чиком дужан. не остаје“ (41) од непознатог ппеца, јесте права слика циганске торбе. Не може јој се одредити главни циљ; у почетку хтеде бити патриотска, па остави то и пређе на рад и вредноћу, па и то батали и пређе на трошку слепчеву, на негостољубље неких и гостољубље сиромаха и т. д. до похвале задружног живота. „Гаша ј' много започињ'о али ништа не дочињ о“. Дакле, сиромах прими слепца с кобилицом и ждребетом на конак да се сви одморе; и одморили су се сви осим ждребета, које је „заковрнуло, па није могло ни да макне.“ Је ли то могућно: А! слепац, кад је то „видео“, рече: „ЈЂубазни домаћине, нека остане | ждребе код тебе. Ако скапље, уради што треба, (ваљда да га свечано погребе), а ако остане у животу нека ти је просто и овога и онога света; нека, ти је оно награда — — — — — · Ја не могу овде вшше седети (а заштог) — — — —“. Јадно ждребе заковрнуло да само Бог ником не остане дужан. И слепац поклања а сам проси, и то