Учитељ

879

у сукоб са законом о енергији вели, како се оно што је душевно може сасвим лепо сматрати као нагомилавање нарочитих енергија које имају свој тачни механички еквиваленат. Ове енергије могу се преобразити у физичке и обратно. Тако постаје теорија о правом монизму. Осим тога психичко стање може бити дејство и узрок физичких појава на тај начин, да се ни у ком случају, ни за часак не везује умањавање или увећавање физичке енергије са овим узајамним деством.

На крају овог предавања говори Штумпф о сензуалистичком монизму Е. Маха, и каже, за овог бечког професора, да праву тенденцију физикалних истраживања није разумео. Чулне појаве не чине физички свет у науци, него имају вредности једино као полазне тачке за испитивање онога што је с оне стране чулних појава. Исто тако негира Штумпф у овој својој беседи идеалистички или психички монизам коме је сва стварност психичка, и у крајњој линији воља, дакле сва телеса само појаве.

5.

Т. Виззе, без! ита Кбтрет, бееде ита Те, Тера: Питузће Висћћ. Л. Бусе: (Дух и тела, душа и тело).

Ова је књига највећа и најисцрпнија од свију које наводимо. И литература је изнета до ситница: преко 100 бројева. Своје испитивање је писац овако изложио: У првом делу књиге је протумачен Материјализам, у другом, најдужем, спор између психофизичке теорије и паралелности и теорије о узајамном деству тела и душе, у трећем идеалистичко-спиритуалистичко схватање.

Износећи противу Материјализма, уопште, идеалистичке аргументе, како нам је материја дата само као садржај наше свести, т.ј. као појава њена, дакле која свест већ предпоставља, критички побија сва три наведена типа његова. Потом прелази на други део, на испитивање психофизичке паралелности. Ту нам показује систематичку класификацију различитих видова овога погледа и потанко оцењује све те облике задржавајући се на Вундту, Минстербергу и Јодлу. Испитујући метафизичку подлогу паралелистичких теорија наводи како су сви покушаји да се очигледно представи идентичност тела с духом, недовољни. Не помаже ни Фехнеров пример кружне површине својом конвексном и конкавном страном, нити Хефдингово упоређивање са једном мисли израженом на два језика, нит Ласевицева слика о датом капиталу под интерес који је у исто време и дуг и имаовина или са другим Фехнеровим поре-