Учитељ

881

једнака недражаја — јер обе се депеше разликују само у неколико. потеза — а који на исти организам дествују и у њему производе

тако колосално различита дества, међутим свуд у Природи слични узроци подједнаким околностима имају и слична дества.

После излагања о „психолошкој популарности“ или безличној Психологији“ о признавању душевне субстанције, о „психолошкој Атомистици“, механистичкој Психологији (Асоциационој) и т. д. прилази Бусе тачнијем испиту теорије о психофизичком узајамном деству. Ту говори о ограничењу природне каузалности на неоргански свет, о конфликту са принципом о издржању енергије, о цринципу еквиваленције и константности, о сугубоефектној и сугубакаукаузалној теорији, о Хефдингу, Паулсену и Ебингхаузену и најзад завр-

шава „да је теорија о међусобном деству тела и душе поузданија и боља од теорије о паралелности.

Из метафизичке скице која чини последњи део књиге ваља истаћи да Бусе признаје Монадологију и узима две различите врсте монада као елементе стварности, наиме, монаде ствари и монаде душе.

Неоспорно је да ово дело Бусе-ово заузима у свој литератури о психофизичком основном проблему прво место. Ми смо га само у бледим цртама изнели. Уосталом реферисање у многом личи на ботанизирање. Каогод што ботаничар не може да узме све интересантне биљке са собом, већ се мора ограничити на избор, тако иде и референту са мислима свога писца. И каогод што биљке при ботанизирању изгубе боју и пластику у Хербаријуму, тако и један реферат није у стању да очува природну чаробност правих мисли,

То се све осећа на овом извештају о овој не само опироуиној него и пријатно написаној књизи Бусеовој.

Под овом нумером навешћемо две књиге о овом питању. Обе

су више за оне који се интересују чистим филозофирањем. Прва је: Р. 5сћинг, Сећтп ипа Зееје, Ј. Атбу. Гагргло. П. Шулц, Мозак

и душа; а други је: Н. Мисћепу. сћорепћашетз 5теЏипа гит рзусћ. рћуз. РатаЏеп гшиз, Напипозсће, Кбтозђеге. Х. Михенс, Шопенхауеров положај према псих. физ. Парале-.

лизму и подцењивање Психологије као науке, што је последица сувишног ослањања на Канта.

У другој се излаже Шопенхауерова наука о Вољи у природи, о Сновима, Видовитости, о Анималном магнетизму, о бојама, о инстикту, о уметничком нагону и рефлексним покретима, о смеху, и лудилу, 0 уму, и изводи да је Шопенхауер био паралелист и ако је по форми био у многоме недогледан. Е

Атећју 1. 4. безаште Рзусћојовле. ; Љотић — Алексинац.