Учитељ

901 ст, без зимских капута, ухвате коло и певајући уз пратњу музике окрећу се и пошто учине уобичајени број кругова, општи председник за свечане прилике њихове заједнице баци у ватру своју капу —- а за њим и сви остали. Бенгалска светлост озго са торња проспе се на „маркт“ и настаје опште међусобно „ргозн“ Меицјаћг“, које у тој општој мешавини, привремено укида слободу односа међу непознатима... Ово обележје, појмање и сматрање Јене као ђачке вароши није субјективна или локална предпоставка. Тај је појам и распрострт и утврђен у целој Немачкој. Разлога за то и сувише је а најјачи је, што су се у њој школовали, Ог. полагали и професоровали немачки љубимци. О томе су нам на први поглед сведок сем свега осталог и оне свеколике таблице на кућама и јавним зградама, казујући ко је у њима становао или предавао. — Ну, и поред тога има један доказ, који тврди горњи навод. У Јени на „Е!сћрјаћ “ простору између двеју гл, улица, прилозима студената са свију нем. универзитета — подигнут је од белог мермера студенски споменик.

И код овд. студената као и код осталих на нем. унив. налази се у сталној употреби, одомаћен а из доба ритерског наслеђени обичај, — двобој! — Ужасне вас први корак, у варош где је какав њихов Унив., а у сусрету са студентима. Сретате их здраве, развијене, кроз румен лица им бије знак снаге и здравља а све то превучено безбрижношћу живота и младости — али су до зла бога испарани, исечени и изровашени... Увек их је пуно са фачлама и превојима као да из болнице иду и излазе. Многа сретања са још крвавом фатом од јучерањег или дан пре двобоја. Сретате те „јунаке“ који су јуче двобој имали а већ данас изашли — у шетњу, ну, услед изливене крви жути ко смиљ!...

Овај варваризам међусобних односа са средњевековном традицијом, данас је нешто мало модификован. Јер, данашњи двобоји њихови, нису они борбом на смрт и живот, где сабља бритка прожиже међ ребра кроз срце и џигерице на леђа, —- где оштра ђорда сече руку до рамена и т. д. већ објекат је „напада“ глава, а поглавито лице. Дабоме, да победу односи онај који је вичнији и вештији у швигару и покрету, те да противнику расече и парне образ, нос, браду, уво, чело — главу, те да потомци имадну близак углед о „часности и њеној одбрани“ у своме кољену. Ну, врх сабљице, дохвати по који пут и око, те исцури. Прву лекарску помоћ у повредама указују обично свршавајући медицинари. Дво-