Учитељ

902

боји се не врше у вароши, но у њеној околини — Цветцену и Куницу у салама там. гостионица.

Интереса ради ево тока двобоја од 17—1 коме сам присуствовао и како ·сам га нотирао у своме бележнику... Одвратан и до страха глуп обичај. За „нанету увреду“ — често пута и обичан поглед — хајд да се масакрирамо. Чудна језа и неко несхватљиво појмање обузме вас у очекивању часа, када ће човек човеку да проспе крв, која локвом пљусне из расека сабљом. Човекови живци, с мал те не увек, нелагодно и несносно се осећају и односе према блеци јагњета, врекању јарета и њиховој крви приликом клањаа овде све то у мало већој мери — ну, притиснут љубопитством очекује да види и гледа, како пак дотични, неразумном глупошћу исту просипају...

„Пред собом видите обучене а ја ритерски два млада човека. Горњи део тела го, само су прса, врат и извесни делови руку заштићени крпама и кожом од сабљиног швигра. „Непријатељи“ дођоше на обележено место. Један пун, гојазан варира на вази од 80-—90 кгр. онај други осув — 65. Дебељко већ има јаке ожиљке по лицу, противник му не, још га ни усница није нагарила. Узрок је нека неподесна реч приликом заједничког весеља. Дебељко суче чашу за чашом пива — онај други, прави онај наш из н. песме „Илија млади аџамија — јоште боја ни видео није“, хтео би и он да пије али осут бледилом и преплашен неизвесношћу, једва гута гутљаје.. Познаници прилазе честитају и желе успех — победу. У младића дрхти ногавица... и пошто се испунише све припреме стадоше један према другоме а девери — секунданти — крај њих „да се јаду у невољи нађу“... Под је посут песком да нога не склизне... Један од упознатих са побудама за двобој а жељан (2) мира позива их да се измире пружањем руке. Не пристају... дотични командује — почињи!.. По прописима овог пословања укрстише сабље и учинивши ударе — обе главе остадоше живе, сабље се повиле услед удараца, те их исправише — и тек у трећем нападу расече дебељко противног по глави. „Ећими“ приђоше притискоше расек фатом и медикаментима па са деверима проценише да повреда не заслужује пажње. Понова... и тек у другом, односно петом нападу расече дебељко, тако добро, да крв пљусну из образа по песку и поду обилном мером... Секунданти одбише сабље и рањенога при-

хватише, који беше ужасно расечен, истина „не од учкура до бијелог грла “ али све од ушног виска па до врха браде... У том“

истом часу кад девери командоваше „ћај“ и прихватише рањенога