Учитељ

903

— суну дебељко к њему. мишљах острвио се а оно не — већ да прихвати пружену руку рањенога... руковаше се и — измирише!“

Ваљда навикнути на то, и они и овамошњи свет у томе виде и гледају нешто „неодложно“... Пало ми је у очи, да се ни на једноме проф. овд. Унив. не виде ожиљци од Мензуре. Ну, у колико ме то тврди у уверењу, да им озбиљан рад и преданост науци нису давали времена ни воље за то — у толико не разумем њихов поступак у дословном испуњавању и примени“ нечега другог што је у вези са двобојем а налази се у Унив. Закону. Наиме, ако позвати не изађе на двобој, онда га Унив. суд, по саслушању осуди, на хапс од неколико дана у — Крацеру. Скоро је био случај, да је наш брат словенин, гроф, пан Подјаски одлежао 5. дана с тога, што није примио двобој од једног т. р. балавца, јер је противник двобоја, човек преко 35. г. пољски племић и богаташ а „увређени“ — дерле. Тај је „апс“ господска ствар са свима удобностима, које не плаћа апсеник, већ дотични фонд.

Да је овај обичај наслеђена глупост прошлости а још глупља мода данашњости — којом се сем нагрђивања и прилично афектира — сведоче многи случаји, где је противна страна, не придајући му оваквоме никакву важност, стављала услове за борбу на живот и смрт, па су г. г. што „бране част двобојем“ цурукнули испред куршумове зуке и посете, било да је даду било да је приме. — Причали су ми да је г. Пламенац (изасланик из Црне Горе, о Конгресу нашем) био „позват“ а он примио позив али са изјавом, да се у његовом народу мачевање ни у што не рачуна, као средство за прање части, већ пиштољи напуњени куршумима. Па... „млађано латинче“... одустало од намере...

Оправдану осуду и никакве разлоге за свој опстанак, двобој нема чим да брани — јер све установе културног друштва говоре противу њега... Али, што и поред тога још постоји и ако је ХХ век ступио на поприште живота са пуно и пуно триума, крстећи се именима речника славе, хвале и признања — ипак „средњи век“ и ствари атавизма, имају не само помен но и живот свој у данима наше данашњости. И... док су, код свију народа где двобој постоји образована друштва, клубови, и средства „против“ дотле код нас овда онда, избију појаве његове, претендујући на право употребе · —- ну са коликим правом и разлогом располажу ти покушаји и до- | тични „васпитани људи“ — јасно је!...