Учитељ

270

Историјоки развитак етичких принципа,

— Јов. Ђ. Јовановић —

(Свршетак)

5. Морализам. |

Овај правац преноси тежиште морала на душевна расположења људска, и то на таква, која су скроз прожета осећањима љубави и доброте. То је гледиште алтруизма. Ми се предајемо добру ближњега не зато, што би се тиме увећало наше уживање, не ни зато; што је он сарадник на култури, него зато, што у оданости према туђем добру гледамо највиши задатак нашег живота.

И Христова наука излаже то исто. Својим најузвишенијим начелом: Бог је љубав, чини она наш положај према Богу зависним од положаја, који ми заузимамо према нашим ближњима. Наше право место према Богу заузећемо

само тако, ако смо благи, попустљиви и мирољубиви према 5

ближњима, а то је највећа жртва, која се може захтевати од нас. С тога се љубав и назива со и видело света. Љубав претходи сазнању и ово регулише. Она има трајну и спаситељску моћ, уздижући човека изнад свију невоља земаљског живота. У томе је Христова наука вечна и недостижна, те Гете има право кад је овако велича:

„Нека би духовна култура увек напредовала и нека би се човечији дух винуо колико хоће: — изнад узвишености и моралне културе Хришћанства неће он изаћи.“ — — „Христос је божје откровење највишег принципа моралности. Узвишеност његове личности је тако божанствена, како се божанско икад појављивало на земљи.“ —

На супрот песимизму, који пориче могућност разумног опредељивања циља на овоме свету, и противно учењу пантеизма, који се клања универзуму, његовом непрекидном напретку и нашој хармонији, упућује Хришћанство човека самоме себи, ослобађајући га у исто доба свих духовних и светских ауторитета. Оно додуше признаје, да је овај свет за се посматран, пун грехова и патњи, али је притом и вечно од вредности за оног, који зна да је циљ божјег цар-