Учитељ

211

ства куд и камо узвишенији од светскога, и који верује у спасоносну и васпитну љубав божију.

И, ако садашњи човек, под силним утисцима и проналасцима природних наука, сумњиво запита, шта имамо још од Хришћанства, одговориће му спокојно Нови Завет, да на сва времена остају три ствари: Вера у оца над нама, нада на бољу будућност пред нама и љубав према нашој браћи око нас. Вера ће дакле остати и поред природних наука, јер се живи и творачки центар васељене отрже из круга сваке науке. Отуда се баш јаке природе усрдно исповедају речима: Господе Боже, ти си наше прибежиште на свагда. Јасно је пак, да су с таквом вером скопчане велике наде, а пре свега нада у божју правду. Без наде опет нема чисте и велике љубави, што се без жртава такође не може замислити.

Љубав је човечанству потребна као крв телу и светлост очима. Али ко даје ту љубав> Материјализам зацело не; интелектуализам тако исто. Христос је једини може дати, под његовим окриљем цвета она. У њему је принцип љубави најсавршеније и највидљивије оличен. Око њега се купе хиљаде, милиони; али је само онај прави хришћанин, који је његов дух примио и који се по њему управља. Хришћанство је религија љубави и светско - историјски израз тога принципа. —

Од грчких мислилаца је Платон (429—347 пре Хр.) најближи хришћанском схватању морала. Човеков је задатак по њему у уздизању нада свим, што је чулно и материјално. У духовни свет доћи ће се помоћу сазнања идеја, међу којима је идеја добра најузвишенија, јер се поклапа с Божанством.

У новијој философији гледиште морализма заступао је Бакон Веруламски (1561—1624). Његови се морални погледи своде на то, да и људске радње потичу из двојаких побуда. Једна је управљена на индивидуално добро, а друга на добро целине. Друга је побуда не само племенитија, него и јача. Сваки човек већма цени опште добро од појединачних интереса, наравно ако се није изметнуо. Љубав заузима међу свима врлинама најодличније место и никад не може бити прекомерна, као што је то случај с другим особеностима човечијим. У њој нема „доста“ ни „сувише.“