Учитељ

358

сву празнину у томе попуњава наш узвишени позив и лепо име — српски учитељ!

2. Ми смо учитељи људи, ми смо родитељи, па смо морали нешто својег рада посветити и себи и својој породици. Сваке године, на нашим Скупштинама, ми слушамо масу молаба, упућених од породица и сирочади наших умрлих другова, у којима очајним вапајем или је и ово благ израз, моле за помоћ из наше касе, јер онај који их је требао да (брани и храни, заклопио је своје очи, а за живота, Ел их могао осигурати јер је био прво — учитељ, па родштељ. Ми чинимо, колико можемо али то је често

мало — недовољно. Утеха је, што су овакве молбе све ређе, јер су учитељи — после 1882. год. —- осигурани својим пензионим фондом за удовице и сирочади. Али колико их је болесних, али не јече 2! Колико је и живих наших другова, које распиње брига за свој пород, који по својем стању, нису кадри учинити за своју децу оно, што би требали као родитељи и по божјем и по људском закону. учинити.

Шта родитељ чини за своју децу» Управо шта родитељ неће учинити за своју децуг — Кад су бесни Турци повели дете Јанка Гагића на смрт, — отац је себе предао, да њему узму живот а дете да му пусте! Па који би од нас сажалио данас то исто учинити >

А сетите се слике „Ацин фамулус“ — коју је писао познавалац нашег живота, у којој се износи, да се учитељ, отац, примио да буде школски послужитељ са својом женом, за 20 дин. месечно, само да може тих 20 динара послати својем сину, који се школује у вароши, јер му је злехуда плата учитељска мала да то све издржи. Слика с једне стране језовита, али с друге похвална. Отац даје више но живот —- углед свој — за својег сина.

Колико се пак, нас мучи по најзабаченијим селима, учећи и васпитавајући туђу децу, и обхрвани мислима: шта ли ниша деца раде далеко од нас, у туђини и без надзора, без искрене и љубазне поуке, а често да лим хлеба имају >!

Од насу Србији — 2400 учит. тек је оних 4007 таквим приликама, да су деца њихова уз њих, у топлом крилу својих родитеља; тек их је можда још 200, осигу-