Учитељ

744

бити толико запуштена и назадна. Незнање већине ученика запре_ пастило га. Било их је, који нису знали ни свога имена, ни имена својих родитеља. Један од ученика, на питање, како га зове отац, одговорио је: „Ну, ти“, претпостављајући, сигурно, да му је то име. Нису боље одговарали ни остали ученици. У свих је наишао на крајњу тромост, спојену са необичним неповерењем. Чим би покушао да са њима разговара о њиховом начину живота, о породици и другим приликама из дечјег живота, намах би затворили уста, па ни бекнути.

Рати се трудио да савесно врши своју службу, али му је то врло тешко полазило за руком, и рад му се чинио незахвалнији, но што се он и надао. Видео је, да му треба још много што шта учити и испаштати; и како је мало имао могућности, да искористи знања, којима су му пунили главу у Учитељској Школи.

Не обзирући се на прве непријатне утиске, Рати је ипак сав легао на посао, а нарочито се много бринуо о моралном васпитању својих ученика. При томе се није руководио каквом смишљеном системом, већ просто гласом своје природе, склоне добру и срећи. Завршило се тиме, да је он открио у деце, под грубом спољашношћу, нешто тако мило и грациозно, да их је на мах заволео, не гледајући ни на шта. Па ипак је често пута наилазио на неочекиване тешкоће. Истина, кад би год испољио велику доброту и стрпљење, могао је гдекад и да пробуди у неке деце племенита и дирљива осећања. Ну и то не увек. Као и уметнику, тако је и њему за то било потребно извесно стање живаца и духа, стање поузданости у себе, управ одушевљење. Најмања болест, ништавна забуна биле би довољне, да изгуби право расположење. И тада, ма колико се трудио, да да врати, све би било узалуд. Убедљиве речи, које би тада изговарао, звучале би хладно и не би се дотицале срца. Он је чак приметио, да, изговарајући иху таком стању, шкоди њиховом утицају у будуће, када би их могао изговарати свесрдно. А некада му се чинило, као да му је неко променио разред. Сви су му ученици изгледали некако апатични, окорели, да се није могло ни мислити о неком добром утицају. То је било психичко стање, у коме се просто није умео наћи. Он је међу одраслијим ђацима почео разликовати такве натуре, на које његове речи, ма као благе биле, нису ни најмање утицале. Изгледало је да су то била деца неке друге расе, неки музикални инструменти на којима он није умео да производи гласове. То га бацало у бригу и очајање. Он им је очинским гласом говорио: „Зашто сте урадили оно, зашта ћете бити кажњени» Зар ви не знате, да не ваља тако радити» То није ништа помагало, нити је на ђаке утицало. Они су и даље терали своје, а на прекоре и претње одговарали су тако смешним мимикама, да би и свеца могли извести из стрпљења. А кад би се, најпосле, за време саветовања, позвао на религију, они би га разрогаченим очима погледали, као де би рекли: „Ама нисмо ми у цркви!“