Учитељ

745

Но све то није могло да га обезкуражи. „Деца су му била као нешто свето, и његово дубоко уверење у дечју светост било је извор нежности према малишанима. Требало му је само за тренут да замисли миријаде деце коју старији муче глађу, бојем, увредама; напуштају и отуђују; да замисли све оне огромне породице слабих бића, којима су сузе једина одбрана, којима оплакују све људске пороке — па би му одмах деца, коју гледа пред собом, изгледала као одјек људске слабости, као нешто велико, свето, а све је то продужавало у његовом срцу необично саучешће и огромну потребу опраштања свега. После таквих мисли, учитељ Рати би опет могао да изнова почне предавање са својом обичном благошћу“.

Прва ревизија. Инспектор је био веома задовољан бачким одговорима, који нису били шаблонски, већ су јасно доказивали да је учитељ био јако заузет својим послом и да да је умео да научи ђаке много које чему, што им никада неће изгладити из душе.

Кад је изашао из учионице, инспектор је честитао Ратиу на лепом успеху и храбрио га да у том правцу истраје. Да би и са своје стране дали израза своје симпатије у учитељевој радости, деца су, чим је инспектор изашао, почела гласно разговарати и лармати тако, да је то допирало и до: ушију инспектора.

Пошто је распустио децу, Рати је отишао у гостионицу код инспектора, да поразговара о школи и да му се извини за ларму, јер му је веома тешко да одржава дисциплину.

Приметио сам то, рече инспектор смешећи се. Кад би сте се ви користили правим аукторитетом код ђака, они не би подигли онаку ларму, када сам изашао из учионице. Ја вам ово не говорим, да вас корим. По тону каквим сте испитивали ученике, ја сам предвиђао вашу исповест. Онај тон није очински, већ братски.

Ревизор саветује. И ја сам некада обожавао децу, као и ви. То је извор узвишених наслада. Но учитељ не треба да показује то осећање, ученик треба сам да га назире; он треба да је убеђен, да му ваља задобити поверење пре, него што ће се њиме користити. Ако будете деци попуштали, она ће помислити, да имају права на то, и, да би то право сачувала за себе, узбуниће се. Запамтите: дете, са којим се поступа снисходљиво, неће никада рећи: „Са мном поступају овако зато, што желе да будем бољи“. Напротив, оно ће помислити: „поступају овако зато, што морају тако да раде“, и оно не осећа никакве захвалности. Дете суди у себи: „Кад ми учитељ прети казном, а не извршује је, то је зато, што је и не заслужујем; ако ме учитељ моли да нешто урадим, место да ми то просто заповеди, то је само зато, што он не сме да заповеда“. С тога, дакле, не претите, већ кажњавајте, не молите, већ заповедајте, а затим у згодан моменат успољите љубав, која ће све загладити, за све наградити, све ће утишати, јављајући се као зрак светлости у мраку. Верујте ми, и ја сам почињао, као и ви, али сам морао мењати систем. Ја као да се преполових, у