Учитељ

668

знак, јављају досетљивост, разум, жудње: они се препиру, једна душевна снага потпомаже другу, једна душевна снага савлађује другу, час нам се приказује монолог, час дух или трио између њих, нестају опет иза кулиса и чекају, да их њихов знак опет изазове. На таквој науци заснована педагогија доспела је само до сасвим неплодних упустава: развијај своје снаге, али ниједну не једнострано и прекомерно; употребљуј их, али их не злоупотребљуј. Ова читава теорија о душевним моћима само је развила у језику и у отменом друштву постале представе, и тако ни њезине тековине не иђаху никада даље од племените популарности. Тада се по-

јави Хербаршова реформа психологије, управо ради потребе

педагогијине, да се представе узму као снаге и појаве душевнога живота изведу из узајамних законитих односа тих снага. Основна хипотеза ове психологије дата је била Хербарту већ из психологијских искустава Песталоцијевих. Од тога доба оста психологија у тесној вези са науком о васпитању. Али неки за педагогију неопходни делови, као наука о чуствима и о вољи, досада још нису учињени при_ступачни строжем научном поступању. Тако може и биће једном психологији основом педагогије, педагогија примењена психологија, али се још не да предвидети, када ће наука о души моћи одговорити тако високим захтевима.

Из тога положаја у вези са науком постаје јасна судбина педагогијина. Она доби свој циљ од владајућих моралних мисли 18. века, да је од највеће вредности у свој ларми историје и друштва схватање индивидуе. Овај се принцип појави као апсолутна истина од опште вредности, али беше само израз начина мишљења у 18. веку. Педа_гогија доби затим од методологије и антропологије 17. и 18. века правило за васпитање индивидуе, да напредак развоја мора ићи од опажања ка појму, од чињепица ка апстракцијама. Али ово правило у својој неодређености није довољно за решавање дубљих педагогијских питања. Тако беху педагогијске формуле 18. века ограничене и од рела-

тивне вредности, као апстрактни израз за животни и вас- _

питни идеал оних дана и као примена једне сасвим недовољне психологије. Јер то је уопште за изналазаче таких фолмула несвесна иронија историје, комедија, коју она

а ал

Зала 5 а ИКАДА А ВАЛА ОВАА

Ба а >.