Учитељ

669

с њима тера: они морају живот и знање једнога ограниченог историјског круга изражавати, а међутим мисле, да су се у свом апстрактном лету уздигли изнад времена и места у пределе ствари, које су од опште вредности. И та немогућност једнога педагогијског система од опште вредности, који би васпитање могао водити, потврђује се и даљом кратком историјом науке о васпитању. Трап, Нимајер и Шварц покушаше само, да искуства великога реформног времена среде полазећи од једнога моралног прин“ ципа и да их са науком о душевним моћима у везу доведу. Очајавајући о строгој научности педагогије, потражише уточишта у оној племенитој популарпости, која је знак неуспеле научности, и они везаше само у својим одредбама о васпитном циљу најлепше цвеће са поља моралнога живота, среће, савршености, етичке личности, уједначавања са идеалом у један љубак венац. Тада је Хербарт први покушао, да да постави научно засновану педагогију. Истраживања, која су он и Бенеке, Вајц и Вилман чинили о за: интересованости, пажњи, очигледности, памћењу и мишљењу, пакнадно су изнашли чврст психологијски основ за дидактику 17. века. За овај је дидактички део педагогије циљ васпитања јасно и разговетно дат у образовању ума у један склад, који стварности одговара. И у науци о уму је први пут психологијска анализа успела. Али психологија ове школе не могаше поједине појаве, који у васпитању чуства и воље заједнички делују, на задовољавајући начин аналитички приказати, и етичке формуле Хербартове не задовољавају исто тако као ни Кантове ни Шлајермахерове. Затим су у најно: вије доба Енглези и њихове немачке присталице изнели утилитарно схватање као основу. Бен и други образложили су примену овога схватања у педагогији тиме, што тај најнижи и најмањи смер живота не може ниједна школа порећи, без обзира на то да ли изван њега и виши смерови постоје. Али они не видеше, да изостављање једнога смера из васпитнога плана исто тако одређујући утиче на конструкцију васпитања као и постављање једнога смера. И нада је Херберта Спенсера, да меру за васпитну вредност наставних предмета задобије из примене утилитарнога принципа на образовање индивидуе, варљива. Јер пошто Херберт Спенсер за сваку индивидуу подједнако у утилитарној ато-

УЧИТЕЉ 45