Учитељ

705

шени, то се може само по предању — причању нешто знати, али и то није тако тачно, ни сигурно. Зна се, да су неки од школских надзорника ово вршили тако рећи с рамена, или боље с коња. Ево једне сличице тога испита, или управо анегдоте из живота једног учитеља тог доба.

За мали испит, који обично бива по Св. Сави дођу кметови и поп из нашег села, па нас учитељ и г. попа испитују, па пошто сврше испитивање из читања, рачунања, а нарочито молитава и црквеног пјенија, онда г. попа, похвали оне, који су добро знали и да им награду од његове стране, а било је награда и од кметова (општине) и то обично: таблице, легиштера, хартије, плајваза, пера, па и по нешто у новцу. За тим нас пусте кући, а они остану код учитеља на ручак и ту пију и часте се. Кажу, да и кметови за ово по нешто дају од општине, а и сами доносе од куће, да би се овај трошак лакше подносио. Ту задрже по неког и ђачког родитеља, а нарочито од старијих и виђенијих. За овај испит имали смо по свршетку 2—83 дана одмора, па онда хајд опет у школу. Велики пак испит вршили су изасланици „министарства“ и то обично. пред Петров дан. Тек нам јави учитељ, да ће бити испит, али ни он ни ми не знамо дан ни сат кад ће доћи. Обично учитељ је у те дане спреман и нама закаже да дођемо обувени, очешљани, умивени и у што чистијем оделу. Распитује он, па сазна на дан два докле је дошао у околини. Једнога дана рече нам учитељ, да да ће сутра бити испит, ми се обучемо и спремимо све онако, како је он казао. Дођемо у школу; чекасмо цео дан и непрестано читамо, а послужитељ стоји на путу и разгледа од куда ће доћи да јави. Чекасмо цео дан, па ништа, нема га да дође. Већ је мраки учитељ нас пусти и заказа, да сутра опет рано дођемо, опет тако исто спремни. Ми сутра поранимс, а звоно школско поче јошу изгрев сунца да звони. Брже пожуримо сви школи, кад тамо г. учитељ устао рано, обукао се. Све је почишћено, уређено и послужитељ на путу ипак стоји, а некога старца Мишу вели послу-

житељ, да су послали код „мејане“ да пази; ако тамо дође, да одмах дотрчи и јави.

Таман сунце одскочи за један конопац, а ми сви сакупљени, обучени, с књигама у руци стојимо у школ. авлији подвојени по "разредима нико ни да писне. Тек ето ти чича Мише трчи низ пут од мејане. Ми га видимо како је стегао фес у руке, па што може. Дође послужитељу и шану, а овај одмах дотрча, отвори велику школску капију, јер то је био знак за долазак. Г. учитељ, који у