Учитељ

706

том часу беше међу нама, повиче у ред и ми се сви скуписмо у два реда пред школом подвојени по разредима. У том часу иде на коњу у касу неки господин с белом качкетом на глави, а за тим срески пандур, такође на коњу, коме сам запазио два сребрника за појасом у силавима. Пројурише кроз капију, па право пред школу. Послужитељ притрча те ухвати коња, а онај се господин скиде и узе неке књиге из кожних бисаги, па приђе одмах к г. учитељу. Ту се поздравише и руковаше, па онда право к нама. Напред изасланик, а господин учитељ за њим. Ми сви у глас: „поздрављамо!“ Он само прође поред нас, па праву школу. Г. учитељ позва нас, а ми полако у реду за њим и сви у школу, сваки на своје место, али ни један не смемо, да седнемо. Он онда поче једног по једног из клупе да пита, па неке и себи дозва те их нешто тера да пишу и рачунају, а ми сви стојимо. Најпосле рече нам да изађемо напоље, а он оста сам с учитељом.

Кад изађосмо напоље, у авлију, ни један ни писнут! Свеу реду један за другим. Изађе г. учитељ и рече нам, да станемо у ред, као и јутрос. Ја погледам, а онај пандур држи чутуру ракије и вода коња, па мало по мало натеже је и пијуцка. Мало час па изађе г. изасланик и за њим г. учитељ. Зовну мене и још једног мог друга из Ш р. па нам даде по једну лепу књигу и рече: „то вам је за труд.“ Пандур му доведе коња п он пође да уседне, а ми сви у глас, као и јутрос: „благодарствујемо и почитајемо“!... Уседе коња и оде опет у касу, а пандур за њим. Нас пак г. учитељ пусти кућама и рече: да на Петров дан дођемо, јер ћемо ићи у цркву.

Друге године, био сам у Шр. У оно исто доба, дође опет други изасланик. Ми га ипак тако причекасмо, али он још на капију викну нешто на послужитеља, па онако љут право на коњу к. нама. Ми сви дрктимо од страха. Г. учитељ притрча, да му коња прихвати, али он одмах рече: дајте ми најбољег ђака из | раз. За тим из П, па најпосле из Ш. Изађем ја из Ш раз. Шта је оно питао не знам»: Мени рече да му кажем пету заповест на словенски. Ја показах, а он онда рече: иди, па узе од г. учитеља књигу, те онако с коња записа у њу нешто, па му је натраг врати. Нити даде књиге, нити што, већ оде и без збогом јурећи што може коњ право мејани. И ми му не дадосмо поздрав онако збуњени и уплашени, нити нам г. учитељ што рече.

Г. учитељ нас пусти, да се играмо, па после тако једног сата дође Ча-Јова код г. учитеља, па још с вратнице говори гласно, по његовом обивају: „ама г. учо, каки ти је ово лудак, дилектер,