Учитељ

122 јашгт Вавилонска Кула, где се чују и виде не само разноврсни дијалекти, језици и манири но ииндивидуализација појединих нација и раса.

Ну, и поред тога међ свима њима створи се и постоји јака веза интимности и пријатељства. Није ретко чути у том међусобном односу, одређивање и оснивање основице и плана једне јаке заједнице њиховог пословања, што осведочава животом рад и поуздавање у циљ истога као и развијање срчаности духа. Сви се усрећавају жељом: поћи нечему новом за децу и школу, општину, варош, друштво и цркву — идејом човечности !... Наставници овога курса увек са тим рачунају и то имају и примају у обзир. — Све то скупа представља једно сасвим ново, пријатељско а притом интернационално друштво и заједницу рада. Као последица тога јесте и то, да и Немци и нем. учитељи жељно и свесно иду у туђе земље и крајеве, те да прегледају, упознаду и виде установе и земље са њиховим животом, одликама и установама, које су им потпуно непознате или о којима су непотпуно и тако често погрешно обавештени. То у неколико врши се и преко оних који отуда у Немачку дођу.'

1 Маја месеца 1907. г. у ексурзији Пед. Семинара кроз Саксонију од Срба ја сам учествовао. Била нам је скренута пажња да пред децом не пијемо алкохолних пића и не пушимо. — Кад бесмо кроз један лепи крај, кроз који смо пешице пролазили, а пред романтичном клисуром, наиђосмо на гостионицу, Ми који бесмо орни за чашу пива а потом задиманили по једну, пропустисмо, децу и остале, напред а ми назвасмо бирташу „Ошеп фаг!.“ Пошавши одатле упадосмо у с мал те не, усечене стеновите зидове поврх којих се црњаху место букве и грма само јела и бор. Мој пријатељ Грк Ог. Рештвзовз а и остали изјавише жељу „г. Србине, певајте нам штогод“, И, пошто амо није ред допустити се дуго молити — ја, незнам како да ми падне на ум, ваљда услед утнсака околине и локалитета. — запевах песму коју сам још као дете певао:

„Која гора разговора нема:

Романија разговора нема,

Прође Павле те је разговара.

И он води коња маленога,

И на коњу брата рањенога!“ ит.д. Предњи беху измакли

5—600 м. и застали, ваљда да нас сачекају. Кад дођосмо, већина од њих изјавише жељу да поновим песму, коју су из далека слушали. Наставивши пут, ја задовољих и кад им на завршетку песме преведох садржину, рећи ће ми Немица г-ђица 5ећшегив: „а шта ви Срби тражите тамо по Босни!“ — Требало је прилично и времена и доказа а и муке због језика, те да је уравумим о погрешности њеног и још неких мишљења да тамо у Босни живе Турци и Хрвати. Чудио сам се како не рекоше и Бугари. Морао сам се позвати и на заостале Србе у Јени, Шолу — Мостарца и Тубиновића — Сарајлију те да им и они буду доказ и сведоци тврђењима мојим.

се ве

ка а ал