Учитељ

816

наћи утехе. Али на жалост, било је и сувише доцкан. „Школа на“ грађује само оне, који су јој одани, а сурово казни оне, који је напуштају ишли не воле“... У његовој учионици владао је дар мар пре свега због његове сопствене кривице, па онда и кривицом власти. Председник општински мрзео га је због помоћи, коју је указивао Гали. Не желећи да ступа са њим у отворену борбу, он се одлучио да му путем интрига загорча опстанак... Кад су ђаци запазили, да општина жели да зе избави учитеља, постали су дрски и безобразни. Кад би на пример, учитељ Рати рекао: „идуће године радићемо то и то“, они би се почели подгуркивати лактовима и смејати, што га је доводило ван себе. Један од најгорих ђака био је син неког ракиџије. Кад би учитељ изговорио неку реч или реченицу ; тада би именовани ђак, на неки њему својствен начин. покретао кожу на глави тако, да му се сва коса на мах спуштала, као да му је на глави била барока. То покретање коже, спуштање и дизање косе, изазивало је огроман смех у учионици. Рати није могао да казни тога ђака зато, што је исти уверавао, као да му је то природни недостатак. од кога пати још из малена“ Изведен потпуно из такта учитељ је истерао ђака из учионице; сутра дан ђак је дошао у школу са оцем, и изродила се непријатна сцена, и на крају крајева учитељ је морао попустити, и дете је опет отишло на своје место. То је сасвим поткопавало аукторитет учитеља.

ЕЈ

Повраћа аукторитет насиљем. Кад је на онакав начин изгубио аукторитет, онда се сад трудио да га повраћа насиљем. Почео је са замахивањем, као да ће да удари, па онда је дошао и прави бој. Најпре се кајао за своје сурово поступке, али је мало по мало и на то навикао. Резултати тога дисциплинског метода појавили су се врло брзо. Сва сила његова била је сада само у његовој песници, његови погледи и речи нису више утицали. Кад је корео, ђаци су гледали на његову руку, и ако се она није подизала они, се смејали и продужавали своје несташлуке. Рати ја запазио, да се дечји карактер квари, да губи свако достојанство, а погледи, које су кажњени ђаци бацали на њега, јасно су му говорили, да једино стално осећање, које су ударци у њима будили, било је мржња и жудња за осветом. Најзад је и он дошао дотле, да их је и сам почео мрзети. Кад му се пробудила савест и покушавао да се врати пређашњем, да промени метод, примећавао је, како су деца одмах почела изгледати величанственија, свечанија; баш као при погледу на непријатеља, који побеђен предаје оружје. А то је понова у њему изазвало гнев, и он је ишао све даље тим погибаоним путем, којим је пошао. Био је несрећан, и његове патње се из дана у дан умножавале, тако, да му је и сама школа била прави пакао.

Опија се. Видећи, да му не испада све за руком, Рати је ради утехе, почео пити. Он се све више и више раздражавао и падао све ниже. Најпосле, јавља се криза. Рати, у раздраженом стању,