Учитељ

886

изведено у Француским рачуницама за осн. школу Леисеновој и Делаплеровој. (Разуме се да би и Леисени Делаплер, да су само пре писања својих рачуница знали за виспрено мишљење г. Поповића, своје рачунице друкчије написали). То сам истом ја урадио у мојој Рачуници и зато ме овај велики методичар назива несавременим !

Да завршим:

Има критичара, који критикују у интересу науке и књижевности, те тиме служе једној или другој грани духовне делатности људске. Критиком својом они не дају да се у науку и књижевност увуче оно што не ваља. То су као пажљиви баштовани, који из градине књижевне чупају коров и травуљачу, да би дали више светлости и простора корисним биљкама, које доносе материјалне користи људима, или лепотом својом задовољавају и буде лепа осећања човечија. Такви су критичари од користи и самим писцима: искрена и објективна реч, без мржње, пакости и задњих побуда, указује писцима мане и помаже им да пођу правим путем којим ће дух њихов најсигурније створити оно, што је корисно и лепо. Такви критичари доносе користи пером својим. Озбиљна и разложна реч њихова износи у јасној светлости и мане и врлине пред очи писца, те онај, који за нешто није, и сам то увиђа и оставља посао, док другога бодри, даје му воље и одушевљења и указује пут, којим треба да греде. - |

Али има критичара, који се труде да душевно убијају онога кога критикују, рачунајући да ће убијајући њега себе подићи. Они критикују, не да послуже ствари, него да пропарадирају својим „знањем“, да убијајући другог стекну неке вајне славе и гласа.

Ја остављам г. Св. С. Поповићу да сам пред својом савешћу призна у коју од ове две врсте критике спада његов реферат о мојој Рачуници.

Маја 1908. год, Стублине. Милутин Станковић, учитељ.

БЕЛЕШКЕ

КРЕТАЊЕ ПРОСВЕТНИХ ДРУШТАВА

: Темнићско Учитељско Друштво, после дуже дебате, донело је своје решење, поводом кројења новога закона о народним школама, а које гласи: