Учитељ

914

какво осећање он изражава. А учитељ, задовољан тим, што не наилази на сметње при извршивању програма, говорио је са ђацима са задовољством и жаром и налазио је доказе и примере, који би могли да узбуне и да убеде. После само неколико дана више де"сетина ученика својом пажњом пуним симпатије и својим владањем сведочили су о добром утицају његовог метода... Истина, већина ученика остала је као камена. Неки су се подгуркивали лактовима, као да би хтели рећи: „он нама приповеда.“ Но то су биле прелазне манифестације, које нису буниле разред.“

Око Рати-а, међу учитељима и школским властима, одигравали су се разни ситнији догађаји, свађали се због пустог славољубља, али он ни на шта није сада обраћао пажњу. Он се сав предао своме послу. Сав је припадао школи. Њега је самог усхи: ћавало његово сопствено одушевљење. Никада још он није осећао тако општење духом са својим драгим педагогом, великим швајцарским учитељем Песталоцијем. Он је осећао, он је појимао свима силама душе своје, да је најсветији, најславнији посао на свету: уздићи срце дечје ка чистим и племенитим мислима. Дешавало му се, као и сваком почетном: учитељу, да је у почетку часа морао подносити грозничава узбуђења. Убеђен у истини, да дисциплина и спрема за предавање стоје у непосредној вези, он се посведневно марљиво спремао за свој посао. И он је говорио кратко али ватрено, будећи пажњу и нехотице, а излазио је из разреда задовољан, као оратор после великог успеха са своје катедре. Рати је знао да су га многи ђачки родитељи осуђивали, што је сувише снисходљив, и жалили се да су њихова деца прави антихристи код куће, а то је, веле, зато што се у школи не кажњавају. Но он се тешио мишљу, да је то исто патио и Песталоције. Исто тако знао је, да се његов метод није допадао и председнику општине.

Нарочито се марљиво бринуо и радио са слабијим ђацима. Лепа околина, неизмерно небо, бели висови Алпа, сребрнасти поточићи усред зелених ливада, мирис чаробног пролећа — све га је подсећало на живот и моћ. И он је помишљао у себи, да он има још посла на земљи, да од њега може још и бити штогод. Он је прилегао на посао с необичном љубављу, нити је више проводио вечери у беспослици. Затворивши се у собу, прочитавао је своје прибелешке, књиге, учио француски језик“..

Од једног суседног спахије Рати је добио слику Грималда, на којој је представљен акт оданости и јунаштва за време националног рата 1848—1849. године. Сваке недеље доносио је у школу по једну такву слику и са задовољством је запазио, да је причање о тим дивним јунаштвима, у вези са сликама, пуним живота и моћи чинило одличан утисак на душу дечју. Исто је тако запазио, да забрањивање присуства на тим предавањима кад је он показивао нову слику, била је вечна осетна казна, јер су му кажњени ђаци више пута долазили и молили за дозволу да могу присуствовати предавању, да би и они, као и њихови другови, могли да напишу задатак о ономе што ће он објашњавати !...