Учитељ

ЛАВ ТОЛСТОЈ О ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ 161

То уважавање Толстој нарочито јако преноси на дете.

„Ми гледамо свој идеал негде далеко испред нас, а он међу тим стоји иза нас, вели Толстој. — Дечје доба је праобличје, праслика хармоније... Здраво дете рађа се на свет, у пуној мери задовољавајући захтеве безусловне хармоније у погледу истине, лепоте и добра, које ми носимо у себи. — Дете је ближе но ја, ближе но сваки старији, оном идеалу хармоније истине, лепоте и добра, до кога га ја у својој гордости хоћу да одведем. Сазнавање, осећање тога идеала лежи у детету јаче, но у мени“.

Велики учитељ човечанства, рекавши: „Будите савршени као отац ваш небески“, каже доцније: „Будите као деца“. Он то каже с тога, што се у детету налази могућност свих савршенстава, у њему се налази човечанска душа у њеном најчистијем, непоквареном виду. Стога одрасли људи не треба да теже, да наваљују да децу прерађују, него и сами да теже ка истинитом, непоквареном, свешом дечијем стању човечанске душе, понашајући се услед тога са бескрајним уважењем према слободном развићу дечије душе.

Али свет је до данас поступао сасвим противно. Историја патњи човечанства то је можда већином историја дечјих патњи, насиља над дечјом личношћу. И док се код дивљака дечја душа раздирала од зверских урлика и страдала од палица и песница, над дечјом душом тако званих цивилизованих народа висио је и виси бескрајан низ мучења — низ најтежих моралних увреда, неправди, понижења и физичког сакаћења. И не само у тешком животу трошних колиба, страћева и кровињара, него и под најзвучнијим девизама „васпитање и образовање“, над дечијом се душом вршила и врше најужаснија мучења, почињући од најгрубљих насиља камџијама, брезовином, лењирима, палицама, штипаљкама, ћушкама (шамарима), затворима, гладовањем итд., па завршујући свакојаким умним насиљима, најбесмисленијим програмом и извођењем читавога учења, бубањем на изуст, мучним и досадним испитивањем, јавном (пред разредом) и за дечју душу најтежом грдњом, мучењем са оценама и испашима и уопште свим могућим формама моралног и умног, школског и домаћег мучења и развраћања деце. Слободно се може казати, нема на свету те најгрубље и најфиније форме физичног, моралног и умног насиља, које се није сурвавало на кукавна слаба детиња плећа, немилосрдно сатирући, газећи дечју душу.

И то се насиље нарочито одржавало тиме, што су за та на-

УЧИТЕЉ 11