Учитељ

књижевни ПРЕГЛЕД о 243.

у којој жена некако се пријатније осећа кад је ван куће: у кафани, позоришту, орфеуму, и т. д. Она воли своју кућу, она се за њу брине и стара, издаје и она млађима све потребне заповести за ред и чистоту, али јој је тако пријатно кад је у друштву, кад није под својим кровом па макар то било и у својој кући. Све оно што јој смета да буде слободнија и да може „изаћи“, она не воли. Воле и децу, али тек да их није много, два, силом три. Па и то да просто човек залуди и заглупи поред те деце, ништа да не чује, ништа да не види; све у кући; те слабо, те болесно, лекари, лекови, и што би могао човек да се проведе, и новац и време све оде на децу. Друштва, састанци, излази, код жена овога типа играју главну улогу.

„Напослетку долази трећи тип, то вам је кућа у којој нема домаћице већ госпоје, собе су остале собарицама, кујна куварици, двориште момку. У јутру кад устане пита млађе кад је господин отишао у канцеларију, и да ли је сем црне кафе још што добио. Пожали се како је уморна, и како вечерас опет мора да изађу па ће можда опет остати до три или четири сати јутра. Тек неко доба испадне пред њу неко слабо, суво, неразвијено дете и она га пољуби и омилује и пита, да ли је јуче добар био. Да му неколико савета и преда га опет оној, која јој га је довела. Пожали се по кад кад како нема новаца и како је толико и толико динара синоћ проиграла, преда својој поверљивој девојци који прстен, гривну или што друго, да иде и заложи у банци, а. има и таквих случајева по кад — кад, да госпођа по тој истој поверљивој девојци пошље и поверљиво писмо: „господину“, у коме му јавља. тужну вест да је синоћ опет изгубила на картама и да увек губи, кад он није у друштву Нада се, да ће вечерас бити, има нешто важно да му каже“.

Мени је разумљиво да људи из богатије класе виде свуда само богатство, да интересе своје класе изједначавају с интересима целога народа као и то, да је та друштвена организација најбоља од свију, и да је сваки онај, који доказује могућност боље, праведније организације „усијана глава“ и да не зна ни за „грех“ ни за „морал“, па ми је. исто тако разумљиво кад тако мисле етичари свих праваца, међу које спада и писац као представник хришћанске етике. Отуда је и разумљиво што пи-

1 Опет тамо: стр. 9—10. 10