Учитељ

244 УЧИТЕЉ

сац у типовима градскога женскиња види само жене које издају „потребне заповести и наредбе“ само с том нијансом, што једне поред издавања наредаба и заповести „у раду (2) траже забаве“ а друге су одбациле ту мрску традицију и оставиле собу собу собарици, кујну куварици, двориште момку, децу гувернантки. На супрот таквом схватању пишчевом и ми мислимо да у градовима заиста постоје 3 типа женскиња, али не онаква као што их писац замишља произвољно — неодређених никаквим околностима живота, с том примедбом, да тим жене средње класе сваким даном опада, у колико и та друштвена класа опада услед прелажења друштвеног богатства у руке имућније класе и повећања броја пролетаријата.

У први тип градскога женскиња ми рачунамо жену приближну оној, коју писац црта у другом и трећем типу само ближе трећем него другом. У тај тип спадају жене „виших“ богатијих класа. Према томе они су отисак те друштвене класе којој припадају, класе, која може нишга не радитиа у изобиљу живети, њен морал отисак је морала те класе и њеног друштвеног положаја и захтева мужа који јој господари, јер и библија жени вели: „воља ће твоја стојати под влашћу твога мужа и он ће ти бити господар“. Отуда и тачно вели Ј. Томић: „Женскиње су великом већином онаке, какве су, за то, што се нама такве допадају. Да ми маримо да буду друкчије, оне би биле друкчије. Нама за љубав, за то да нам се допадну, постале су онаке, какве су. Нама за љубав уче ударати у гласовир и оне, које на такву ствар немају ни мало воље ни дара, муче се страним језицима и другим, што им ни мало не треба. То је стога, што знају, да мушки то држе за образованост, и да се то мушкима допада. Врло је лако увидети, да је то тако и не друкчије. Питам: за што има по дућанима некад пуно малих кривих женских шешира, који стоје на врх главе» Има их за то, што их траже такве, а кад траже широке, високе шешире са пером као перушка, онда из свију дућана вире такви“.'

Други тип женскиња јесте тип жена средње класе, које сеи саме морају бавити пословима, да би одржале у животу себе и своје и да се не би породица морала распасти. То су жене, које саме раде домаће послове, а не издају „потребне заповести и наредбе“ јер немају коме осем својој деци. Једини изузетак у овоме чине жене занатлија, које са својим мужевима у самртној борби

: Ј, Томић, о узроцима влочина: стр. 105.