Учитељ

,

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 945

за опстанак експлоатишу радну снагу. својих млађих. Тај тип женскиња по неким својим особинама личи на тип женскиња на селу, те би се идеолошким језиком могло рећи да је само тај тип женскиња постао на темељима сеоске струје — како вели писац за живот варошана. Јер материјалне околности живота натерују такво женскиње да само врши све кућевне послове све дотле, докле је има; да штеди и на штету самога здравља одбацујући све културне потребе, без којих се сувремен, културан човек не да ни замислитн.

Трећи тип градскога женскиња — тип, којега писац није запазио — то је тип жене пролетерке. То је тип женскиња, које је остало без куће и приморано да живи од руку својих и, заједно са мужевима својим држећи сву културу људску, оне постаје роб друштвени и трпи све ударце живота, што их је могла створити једна од најгрубљих организација друштвених. То је тип онога женскиња, за које постоји „слобода рада“ па и најтежега и најгрубљега, од којега јој пропада здравље и живот њенога порода то је тип женскиња за које постоји „слобода“ гладовања, из којега потиче слобода продавања душе и тела свог да би се могло живети, „слобода“ грубости, злочина и зверства — како би с гнушањем крстили неке њене поступке сити етичари. То је тип женскиња, који у опште ужива сву „слободу“, — „слободу“ означену у свима правцима — само не слободу мисли, кретања, слободу брака, једном рези: слободу уживања њенога душевнога бића у коме као и свој природи постоје закони сопственога развића. Данашњи начин производње чини те овај тип женскиња постаје све многобројнији, јер је услед сувременога начина производње све већи број жена приморан да остави кућу и да се јаве као продуктивне снаге друштвене. И тај начин производње као и живот жене у њему стварају нов тип жена — стварају модерну жену.

Тај тип модерне жене запазио је и писац и овако га црта: „Та жена неће да буде више роб, као људско биће хоће и она да је слободна. Модерна жена не налази више среће и задовољства у кући и породици. У браку види окове, браком се окива већа половина рода људскога (женски пол) да се не би интелектуално могла развити, те да не уме познавати и ценити себе као правог човека.“ (стр. 10). Писац даље држи да је овај тип жена код нас новина па дошавша до закључка „да услови живота постају све Више таки да се у напредовање њено мора веровати“ (стр. 12.) и без сумње верујући да се таква питања могу решавати обичним