Учитељ

>

ДЕЧЈЕ ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊЕ У ИГРИ 915

Покретање чини маломе детету велико задовољство. Мало дете се нарочито радо игра предметима, који се могу покретати. Тако нпр. оно радо треска кесом са новцима, обрће ручицу на воденици за каву, вуче за дугме на фијоци. Велико је задовољство за дете, кад пљеска својим ручицама по води, што долази, може бити, и отуда, јер има под рукама врло попустљиво, послушно и прилагодно градиво. Стога воле деца, нарочито старија, да се играју песком, земљом, блатом, глином. За сву малу децу је уживање, да могу по улицама гацати по барицама и брљама, јер им се даје прилика да, без великог напрезања, изазову јаке учине на житкоме блату. Уживање дечје у покретању предмета, који производе звуке, показује овај пример, наведен у Селији. Једно дете од осам месеца случајно испусти на сто једну кашичицу, са којом се играло. Одмах понови оно тај покрет, без сумње у намери да понова изазове звук пријатан за његово уво. Кад му се кашика по други пут даде у руке, оно је намерно испушташе из руку. Па не само да се тим задовољи, него је, као прави испитивач, подизаше све више и више, да би произвела све то јачи звук, и напослетку, тресну је о сто с највећом снагом.

Деца осећају потребу да померају и покргђу предмете из своје околине, стога се она тако радо играју и са животињама, а нарочито са крилатима, везивајући их за врвце. Иако мала деца немају јасног појма о разлици између живих бића и мртвих ствари, ипа« показују она велики мар према живим бићима, која могу самостално да се крећу. Све што гамиже, мили, трчи и лети предмет је дечјег посматрања, дотицања, њихове живе, скоро страсне пажње. Да би могла посматрати неку крилату животињицу, како се креће у лету, а да је при том не изгубе из своје власти, деца се довијају те је везују врвцом. То раде шта више и деца у полудивљих народа. Штајнер је посматрао у Бразилији децу тамошњих племена, како везују за врвце лептире и пчеле, пуштајући их да лете. У старој Грчкој била је уобичајена слична игра, која се звала „мелолонте.“ Деца су тада ве: зивала бубу злату за конац од преко три аршина, привезујући јој кадшто и парче дрвета за ногу, па су њом немилосрдно витлала по ваздуху. То често чине и данас деца, кад им се да прилика, са мањим тицама. Кад ухвате врапца,