Учитељ

НАША ПЕДАГОГИКА И ПЕДАГОЗИ З8т

= "

комедија је била готова: Први сугеровани тиме да Педагогика није ништа, нису се упуштали у проучавање њено, те борба није смела бити јавна, нити је сад, где би се многа заблуда и уклонила, него се свела на потајно и узгредно заједање и вређање. Још нико од њих није отво. рено расправљао Милићевића емпирију, рецимо, или ДитесШапчанина енциклопедијску нејасност, Бакпћа Стојизам, Окановића пури Хербатизам, Рајчића покушај модерне Дидактике... него се све свело на латентно непријатељство које је толико нарасло, да је нарочиту катедру за Педагогику на нашем универзитету успело да укине и њезиног редовног, узоритог професора Д-р Бакића да смакне!

Да се Педагогика извуче из тога кола, млађи семинаричари, основали су били у Београду 1898. филозовекопедагошко друшлаво са задатком, да зајелничким и озбиљним радом разбијају заблуду. Ту је био Др. Миливоје Јовановић и Др. Арер међу првима као „академичари“. Они су увиђали колика је погибао од рђавог разумевања педагошке науке, расцепа међу наставницима и одвајања учитеља од професора. Али је друштво нажалост, после 15 састанака морало престати због премештаја многих чланова из Београда издавши само једну свеску Артива који је доцније Др. Окановић сам продужио под именом Педагошког ГТрегледа, па и он престао.

На тај начин остало је и даље да се на Педагогику. гледа с висине и багателисањем, уступивши је још учитељима као нарочито занимање, а младим гимназијским наставницима као савршено споредну ствар, да и даље долазе с универзитета мислећи како се' педагошко знање тече у раду, да је то рутина и администрација, да у Педагогици може сваки баратати, да је доста кад уз учитеља пристане професор код оштампавања какве књиге, па да се у првом оличи њезина педагошка, а у другом научпа вредност, или, да се неко зачас може начинити педагог, ако му треба то звање за који лукративнији положај, само треба да прелиста Бакића Педагогику или да преведе који развејан чланак из ког страног дела или часописа.

Данас, када се с правом, тражи и од универзитетских професора да познају добро педагошку науку, срамота је да се у нас одржава овако недостојно мишљење о Педа-