Учитељ
602 – УЧИТЕЉ
давао шећера. Изгледало је, да ће једино робија моћи да искупи тај страшан преступ. Но инциндент (догађај) се, као оно бенгалска ватра, завршио —. ничим.
Правилно објашњење Рати-а, његов дрхтећи, од негодовања, глас, каквим је о свему овом причао директору школском и префекту Турина, били су довољни, за доказ његове искрености. Увреда, нанесена учитељу, била је тако тешка, да је немогуће било и нарочито га прекоревати за неху „реткост и оштрину,“ каквом је он одговорио на увреду. Инспектор, изаслан у Камену, констатовао је таку једнодушност сведоџаба у корист учитеља, да делегат, који је мислио да тражи оштету за разбивене наочаре, држао је да је боље сакрити се неко време и не појављивати се,“ Али оставити учитеља у селу, у коме се десио тај велики догађај, било би незгодно, и, у непрекидном очекивању, предложили су му да привремено узме једно место у некој варошици.
Без обзира на срећно решење питања, Рати се осећао погођен у само срце. Сам извор његове доброте, његове ревности у послу изгледао му је отрован. Нека невидљива и непобедима сила задржавала га је, кад је год хтео да изговори ласкаву реч или да пријатељски метне руку на раме ученика. Тако расположење трајало јаз доста дуго.
Пето место. Познанство са учитељем Дели. По то је тешко стање мало по мало ишчезло, нарочито захваљујући познанству на новом месту, у Босолану, са учитељем Дели, у неколико суровим човеком, но рођеним педагогом. Дели је одлично умео да поступа са рђавим елементима у школи. „Кад је запазио, да сваке године дође у школу по 5—6 рђавих ђака заражених, тако рећи, једним истим пороцима, поставио је себи за, правило, да их сам први нападне џре, него што би они могли да учине какав неред, Тај начин демаскирања улио им је такав страх од оштроумности учитељеве, да чак и најдрскији за дуго време нису смели ни да писну, а камо ли да праве какве екцесе. Што се тиче метода одржавања дисциплине, то су се идеје Дели-еве потпуно иу свему поклапале са идејама старога инспектора у Гараској. Он је кажњавао без предупређивања. Он је хтео да развије у ђака апсолутно уверење у томе, да ће после извесног нереда неизбежно следовати казна, исто онако као што после опекотине наступа бол. По његову мишљењу, учитељ увек треба да је хладан и присебан не сме се љутити. Ако тако ради, онда ће ђаци сами увидети, да школа није ништа друго, него дом, а учитељ отац; да они сами у школи почињу постајати грађанима и вршити извесне дужности према држави и да, дакле, они немају права ни на привилегије, . ни на попуштања и опраштања. По његовом уверењу, погрешна,
је жеља неких, да школу преобрате у породицу, јер ће у том случају постати недисциплинисана породица. У учитељевим рукама нема средстава, каквим располажу родитељи за угушивање злоупотреба снисходљивошћу. Ето зашто је он пре свега тражио ду-