Учитељ

СВЕТ ФАНТАЗИЈЕ У ЖИВОТУ ДЕЦЕ 714

обећавали то чудесно -јајце, које не побуђиваше у теби прождрљивост, већ ти изгледаше као красан дар добре коке.“

Продужавајући своје дечје успомене Жорж Сандова вели:

„Ја сам тврдо веровала у Божићњег Деду (је рећи реге Хобђ, доброг старца с белом брадом, који око поноћи (уочи Божића) по труби силази кроз димњак, да метне у моју колевку поклон, кога, сам пајутра у њој налазила.

„Поноћ! Тајанствен, за дете непознат час! Каква сам страшна напрезања чинила да не заспим до појаве старчеве! И хтела сам да га видим, и било ме је страх видети га. Но свагда сам заспала "пре времена; изјутра, чим сам се пробудила, погледала сам на своје папуче, које- су крај огњишта стајале. Како сам била узбу-

· ђена видећи белу хартију, у којој је увек био пажљиво увијен поклон, јер је Деда био врло акуратан. Босонога трчала сам своме благу. Поклон је вазда био врло скроман, пошто смо ми били си. ромашни. Била је то слатка пита, поморанџа или просто повећа румена јабука. Али је мени то изгледало тако лепо, да сам се једва решила јести свој Божитњи дар. Ту је машта играла улогу а у машти је — цео живот детета. Не слажем се с Русо-ом, који сасвим избацује елеменат чудесности иа детињег живота, из разлога да је то — лаж. Јер се расуђивање, сумња, појављују код детета довољно рано и само по себи. Добро памтим своје осећање када сам, будући у 5.—6. години првипут посумњала да Божићњи Деда постоји: у мени се јавило подозрење, да ми питу у хартију пакује моја мати, и тада ми она не изгледаше тако укусна, а било ми је некако и жао, што већ више не могу веровати у старца с белом брадом.

„Треба деци давати оно, што годи њиховом узрасту. Ако им је потребна неприродност, дајте им је. Кад им, пак, она досађује не треба се упињати подржавати у њих заблуду, не треба вештачки развитак њиховог расуђивања. Искључити сасвим елеменат неприродности из. живота детета — значи утицати противно самим законима природе. Шта је само детињство, ако не тајанствено, пуно чудноватих појава стање г — Брзо развијање човечје душе у првим годинама живота, њен прелаз из некаквог хаотичног стања у разумно и сређено; прво ћеретање, непојмљивим умним процесом, прелази у изражавање речима — именујући не само видљиве предмете, но чак и осећаје, мисли и осећања, све је то чудо, и то чудо, које у колико је мени познато, нико никада не може објаснити.“