Учитељ

СЛОБОДА И НАСИЉЕ У ШКОЛИ 685 школа као први свој услов ставља -— уклањање, удаљавање од тих услова...“ у

„Треба само погледати на једно и исто дете код куће, на улици или у школи: у прва два случаја ви видите радосно, за живот вољно, радознало биће са осмехом у очима и на уснама, које у свему тражи поуку, као неку радост и које јасно и често исказује своје мисли својим језиком, — у последњем случају, (кад је дете у школи), ви видите измучено, чисто најежено биће, са изразом умора, страха и досаде, чија се душа, као пуж, увукла У своју кућицу. Треба само прегледати та два стања, па да лако одлучите, које је између њих повољније за развитак детињи.

Оно чудно пвихолошко стање, које ћу ја да назовем школским стањем душе, које ми сви, на жалост, тако добро знамо, састоји се у том, да све наше више способности: уобразиља, творачка моћ, упоређивање и комбиновање уступају своје место некаквим полуживотињеким способностима изговарати звуке независно од уобразиље, бројати бројеве редом 1, 9 3,4, 5, примати и учити речи, не допуштајући уобразиљи да им придружује, да под њих подмеће ма какве слике; једном речи: у чудној школској атмосфери јавља сеи развија способност угушивања у себи виших способности, да би се могле развити само оне, које се подударају са школским стањем, — страх, напрезање памћења „пажња.“

Слободна школа, коју Толстој замишља и коју је он некад остваривао у Јасној Пољани а остварује ју унеколико и данас са неколико деце из свога села, постоји већ увелико у свакидашњем практичком животу. То су јавна предавања, на која нико није приморан долазити, а ипак су често врло лепо посећена; то су они универзитети, које добијамо, кад се студенти скоро редовно купе на уговорене своје састанке, посела, где се претресају разна научна и књижевна питања и где се о свему томе живо препире; тако је, вели Толстој, школа, кад дете научи читати од својих другова и од браће, таке су народне дечије игре, таке су јавне представе, панораме итд. 'Таке су слике и књиге, таке су скаскеи песме, такав је