Учитељ

46 УЧИТЕЉ

тачније резултате, него метода тек приметниг разлика, како је означен напред наведени поступак.) Суштину њену могу вам разаснити на следећем примеру: Затворио сам очи ин пријатељ ми метне на руку најпре основну тежину од 300 грама, а потом тежину од 312 грама. Сад имам да означим, која је тежина, већа. Додата тежина од 12 грама на 300 грама тако је мала, да се разттика, не осећа увек поуздано. Свагда, чешће означавамо тачно разлику у корист друге тежине, него погрешно у корист прве; понекад се пак и не одлучујемо. Тако је на пр. Фетнер нашао, да је у предњем случају од 100 огледа код којих су, што се по себи разуме, метали на руку час веће час мање терете, одговор испао тачан 60 пута Број тачних случајева износио је дакле 60 процената. Сад се отпочне други ред огледа са почетном тежином од 600 грама; додата тежина, остаје најпре 12 грама. Одмах затим изађе на видик, да се број погрешних оцена јако увећава: број тачних случајава износи може бити само 50 процената. узмем сад већи додатак тежине, упоређујем дакле на пр. у новом реду огледа 600 гр. и 620 грама: излази да број тачних случајева знатно расте, али се још не достиже стара цифра од 60 процената. Кад хоћу понова да добијем 60 процената тачних случајева, као код огледа са 300 и 12 грама, онда морам — код почетне тежине од 600 грама — додатак тежине попети од прилике на 24 грама. Дакле кад су и додатци тежине испод примећивања, ипак њихова величина има утицаја на вероватноћу тачног цењења осећаја, и то, као што малочас видесмо, није меродавна, апсолутна разлика. Меродавна је релативна разлика. Буде ли почетна тежина Н два

пут већа, онда мора и додата тежина пН бити два пут већа, да би |

подједнака била вероватноћа. тачног схватања разлике. Ово је пак потпуно у сагласности с духом Веберовог закона : разлика двају надражаја модједнако са ценим с подједнаком вероватноћом тачно суди, кад остаје непромењена сразмера надражаја. То је суштина, интересантне Фежнерове методе; у практичном извођењу и при-

1 Главна тешкоћа методе тек приметних разлика управо је у томе, што лице над којим се оглед врши, врло често не уме тачно да означи, кад баш

примећује разлику. За једну не тако малу дужину надражаја колеба се оно у.

своме суду, а ова се колебљива дужина једва мое математички подесно израчунати. С тога су Киџетотћ и Савећ (Оп «Фће регсерћол ој зта ФПегепсез, Радејрћа 1892) уопште порицали постојање прага, разликовања. У ствари се мора признати, да праг разликовања није ни на једној чулној области апсолутно јасан.

а а аше