Учитељ

60 У чЧ ИоФКоЈЉБ

па ма где она била, а ми тежимо да свака срп. кућа таква постане. Ми смо сада, то смо били и остаћемо Срби, то не треба ни кога да буни, ни кога да љути, има један закон јачи од свију других

"то је закон крви, тај закон важи за друге народе па мора важити и за нас.

Просветни и културни напредак, привредно снажење и подједнако уживање грађанских слобода и права за масу нашега на-

рода, за српског сељака то је идеја водиља у нашем раду. Ми смо Ј

тај рад отпочели (а никако оно за шта нас оптужују), ми ћемо га наставити, прихватиће га деца наша и она који после њих дођу и тај ће рад бити крунисан успехом јер је оправдан, потребан, изазван самим временом. То није револуционаран и конспираторски

посао, ми радимо отворено слободно, јер радимо поштено и лојално. · 4

То су речи и принципи оних које су оптужили за „велеиздају“. Остао сам у друштву „велеиздајника“ од 4—6 часова. Мени

је њихово друштво било тако мило, разговори тако пријатни и.

драги да су ми два часа прошла необично брзо, пролетела су управо, и ја сам се веома изненадио кад је звоно огласило; да је разговор свршен (прекинут управо) да свак мора на своје место, да се морамо растати. Од искрених, топлих, братских поздрава разлегала се и сала и коридори и ја пошто сам одгледао све „велеиздајнике“ докле сам их могао гледати, силазио сам низ тешке камене степенице ове необичне куће обузет тугом и повучен у сетно размишљање. Кад сам изашао на ваздух и ушао у леп парк пред суд-

ницом и тамницом некако сам се освежио, повратила се у мени _ вера у правду која не може осудити невину браћу нашу и исто-

времено пале су ми на памет речи.

„Велики је српски народ, Има Срба на све стране, | Свуд су они нападнути, Ал јуначки свуд се бране.“ Саопштио сам ове речи мојој српској колегиници, али ни речи нисмо о „велеиздајницима“ проговорили, ја сам о овима разми-

поздравили и растали.

| Ја сам поносан што ми се дала прилика да као српски на_ родни учитељ походим Србе учитеље и остале „велеиздајнике“ и.

у судници и у тамници, да им однесем другарске, колегијалне и

братске поздраве учитеља из Краљевине, па те своје рефлексије.

штампам у органу српских учитеља, желећи да овим редовима освежим успомену на Србе мученике у Загребу. Милан В. Поповић.

(1 шљао ћутећи, она ми је тек по што шта говорила док се нисмо |

таи.

па а па а ада:

Ина