Учитељ

154 У и РН ЈБ

од неиздржљиве досаде на осамдесет од сто наставних часова.!

Као да, их гледам како жељно прате кретање сказаљке на школском сату, молећи Бога, да их судба за данас спасе од „метка“, и како, кад сказаљка на сату показује, да су спасени, као птице излећу из мученичког кавеза на слободу и како су после неколико минута опет приклопљени неумољивим механизмом „распореда часова“ 3

_ Неке опет као да гледам, како као а јуре на улицу, кад их школска фабрика пусти до сутрашњег јутра. Видим их како с почетка иду, дижући грају са веселим, гласним смехом, радујући се светлости, ваздуху, животу,

а после неколико сати како опет пред страхотном школ- |

ском авети сагибају своје младо тело над књигама ба мучним хијероглифима и, како се, са укоченим погледом, некорисно, несмисзено трошећи силе младога мозга, гуре над књигама неки пут дубоко у ноћ.

"Из године у годину све се то са ублственом једноликошћу понавља преда мпом. Из године у годину све онако исто по старом обрће п обрће свој зарђали точак принудна система васпитавања и образовања, загорчава-

јући радост детињства и младости — поколењу за поколењима. Она — та принудна система — стоји пред нама још

у свој својој тобожњој сили, жалосно наслеђе схоластике, које црним крилом својим заклања од светлости младо изданке живота! Ми сви осећамо на себи трагове њеног притиска, трагове патњи, које нам је она нанела, Њен је загрљај још раширен да и даље дави живу творачкуо мисао живо осећање и вољу нових поколења онако исто, како је гушио нашу мисао, наша осећања, наше тежње.

Па као и досад верујући, да деца, док се не ишколују

1 Пишући ове редове, писац је имао на уму данас уобичајену средњу школу, где се таке појаве из дана у дан виђају. — Прев.