Учитељ

ПРЕД новом СЛлОБОДНОМ школом 1925

по шаблону те системе, не могу постати васпитани, просвећени људи, и не знајући за њих створити ништа боље, — родитељи предају поколење за поколењем тегобном мучењу по осам, по десет година у тим прашњавим ћели-

јама, у том царству механичког бубања, у тој непомичној владавини мртве речи уџбеникове, у тим оковима правила и програма.

Помислимо само, шта би дете могло научити за тих осам до десет година, кад би општило са правим васпитачима, окружено атмосфером праве бриге о њему! Колико би знања моралних, научних и практичних могло оно лако, без икаквог приморавања, примити у себе и усвојити у тим годинама бујног цветања његових духовних сила, без икаквог претоваривања свог памћења и енергије. И, место тога, како се у тим годинама страхота залудно траће духовна богатства дотетова! Са каквом страшном, просто преступном небрежљивошћу данашња званична школа плаћа деци за њихово изнуђено давање најбољих сила своје душе — јадним отпадцима неких случајно заграбљених зпања, пуштајући их као савршене незпалице у свему, што је преко потребно за њихов морални, умни и практички живот.

Па кад тако стоји ствар са оном школом. за коју деца приносе таке духовне, а родитељи таке материјалне жртве, онда шта да се каже о нашој жалосној основној школи, коју, као немилу пасторку, држе у најбеднијем стању“

Све кретање у том царству духовног трулежа састоји се за сад само у неким изменама програма, у смањивању броја наставних часова у једним предметима иу повећавању броја часова у другим; у ништавном, једва приметном увођењу овде-онде неких екекурзија, а понајвише у побољшавању — школеких књига: у крајње спорој замени старих, варварски тешких, скроз и скроз ненаучних уџбеника новима, који су нешто мање тешки и малко поде-

115