Учитељ

156 У ЧИ Р Е ОБ

снији са гледишта научног напретка. И то је еве. У свему пак осталом зарђали точак огромне већине школских фабрика обрће се све по старом, у једном те једном правцу. Као и пре, над нашом се школом кобно вије застава, на којој је написано: није школа за дете, но дете за школу. Као и пре, сваком од нас, кад се приближује школиним вуморним зидовима, долази на памет, да се у тим зидовима не зна за уважење према личности малога човека, који је осуђен да се многе године у њима мучи; дау том храму просвете нимало не поштују оно испољавање Божанства у детету, које дубоко поштују у сваком детету неписмени сељаци-духоборци, него да овде, напротив, глепају да потисну сваки слободан израз, сваку маншфестацију личности дететове, да га тако рећи лише животности и личности у оној за његово младо доба убитачној атмосфери школског приморавања, у којој вене и гине дечија саморадња, уобразиља, способност посматрања и проналазачки дар.

Са старим осећањем као неког притиска, које све у "нама и нехотице јавља, ми пролавимо сваки дан поред тих зидова, у које млада бића ступају са светлим и веселим очима, која горб надом да ће овде осетити читав нови свет мисли, осећања, проналазака, да ће овде добити одговора на питања која им вру и кипе у души; са уобразиљом, која се прелива у свим дугиним бојама, која жуди _ за простором и сарадњом у свом стваралачком раду, са

младом енергијом, која жудно тражи саосећања и потпоре. у свом развитку, — и одакле после много дугих, сетних, туробних, мучно једноликих година та млада бића излазе пре времена остарела, "са потавнелим погледом, са отупелом мишљу, са сломијеном или измрцвареном вољом, са. угашеном уобразиљом, не спремљена ни за какав рад, који _ захтева саморадњу, стварање, индивидуални геније.

3