Учитељ

ЛИСТАК ЈЕДАН РАЗГОВОР

ПРИПОВЕТКА ИЗ УЧИТЕЉСКОГ ЖИВОТА

Пуким случајем нашли смо се ја и Вуле те године на испиту Н. Нисмо се видели неколико година. Вили смо гости учитељеви и обојица с ревизором ту и ноћисмо. На ручку и вечери са нама беше и месна учитељица, млада и необично лепа девојка, а уз то, што је код нас учитеља прилична реткост, свираше дивно на виолини. На вечеру нам од некуд дође и неки немачки Јеврејин, предузимач, који је ту у близини купио велику шуму манастирску и секао грађу.

Вечерали смо напољу и по вечери дуго смо седели под лиснатим гранама миришљавих липа у школскоме дворишту. Била је тиха љубавнич-а ноћ. Учитељица је свирала на виолини, а мека светлост месечева стапала је се са нежним звуцима њене виолине. При јасној светлости свеће пресјајљује се њена бујна црна коса, а у дубини црних очију као да се огледа драж свију сањарија у које звуци њине виолине сада — кад липа мири, а месец благо сија — бацају слушаоца. На небу трепере сјајне звезде, мирише дивна летња ноћ, а из дубине сеоских лугова на махове се зачује тужни звук двојница.... .

Дивна јунска ноћ! Као што мајски дап оживљава и буди, тако она баца душу у царство снова.

Полако, необично дубоким гласом, пратио је њено свирање учитељ Вуле, стари певач и севдалија. Јецави звуци његовог баритона необично су хармонирали са дирљивом аријом, коју је свирала. Интересно је било посматрати на једној страни њега, колоса од човека, кога су буре живота окрзале, али нису саломиле, човека коме је живот покосио све наде, упропастио прошлост и уништио будућност, а на другој њу — пуну свежине, младости и наивности...

Заборавих рећи да је Вуде био самац — без породице.

Ја сам волео бити у друштву са Вулом. И ако далеко старији, оп је мој другар из давнина, човек кога сам волео и коме сам се више пута дивио, па и подражавао у млађим годинама. После толико година растанка, ето дала ми је се прилика да за тренутак обновим старе успомене, из времена кад душа беше слободнија од брига, и да мало завирим у душу тога човека, која ми изгледаше чудна и необична зато што је силна и свежа и данас после свега штго сам слушао да је претрпела.

Чудна је судба тога човека! Никао је давно поносан као бор о који се силни ветрови ломе. И о њега су се ломиле холује многих времена и страшни ударци судбе и живота. А он је све пребродио и издржао. Из целе борбе изишао је и телом здрав