Учитељ

320 РЈ ИЕ РВИ 6

и духом свеж. Срце је његово морало бити тврдо као гранит, а живци јачини жице челика, кад је могао поднети све, не роптати на судбу и опет волети људе.

Скоро тридесет година он је учитељ у селу. Беше се помирио с тим. Делио је са сељацима и зло и добро и учествовао је у свима пословима народним. За народне послове тога краја био је оно што је какав државник за своју земљу. 4

Ја сам га знао одавно, још са старих зборова партиских, | кад је био почетак борбе за слободу. Био је Дантон свога вре- | мена. Још ми је у памети слика његова кад се гологлав, разјарушен пење на говорницу и говори непрегледној маси. Глас му, одјекује силином трубе јерихонске, а у целој појави његовој беше нечега чему се људи покоравају. Господа из Београда увек су звали њега на, зборове, кад је требало маси сугерисати неку ми. сао за коју она нема расположења. Цео му изглед беше мушки, делиски. Говорио је силно одсечно и одмах падао у ватру, тада | је крвнички севао очима и бесно млатао рукама. Појава му беше необично бујна и силна. Рекао би да је у њему вулкан енергије и одлучности. Чешће је излазио на говорницу као противник целоме збору и огњевитом енергијом у почетку обескуражио је противнике, па тек иза жестине почео би да говори блажије и тада је умео да такне у срце.

Говор му тада беше као музика. Олабо и разумеш шта говори, јер је говорио необично брзо; али по целој појави његовој и по дирљивој интонацији његова говора, осећаш да тежи нечему доброме и узвишеном, да је уверен у оно што говори и да би зато п живот дао. И цео је се збор окретао за њим. Он беше једини човек, који је карику слоге око ривала умео заковати и пламен одушевљења у маси потпалшти. Беше створен да влада масама и мени се чињаше да не постаде славан зато што не беше сујетан, што се увек после свршеног чина уклањаше у позадину, презирући све почасти, не тражећи никакве аплаузе и | _ немајући никакве амбиције.

А беше он и редак кафански друг. Друштво му придаваше таленат усменог књижевника, јер је необично занимљиво умео да приповеда. Кад у кафану уђеш, мами те одмах нешто да приђеш за његов сто. И зими и лети имао је обичај носити горњи капут огрнут. Облачио га је само онда кад је најјача салауковина. | Тако је седео у кафани са забаченим шеширом, са дугачком трешњевом муштиклом, у облаку дима дуванског, развијајући своје епизоде за столом око кога обично беше пуво слушаоца. Он некако имађаше особину да душевно подиже људе. Не беше горд ни према коме. Од многих је био умнији и душевно јачи човек, па ипак у друштву никог не игнорисаше. Због тога га. нико није могао мрзети. Умео је одмах оценити човека, од вредности, па још ако је млад и бојажљив умео га је охрабрити и увести у друштво и разговор. Он беше васпитач читавих гене- 54

рација тога краја и идеал коме су многи тежили. и А ј

(Овршиће се) Мил. Станковић.