Учитељ

444. У БИТ ЕЈЊБ

Али Песталоци није само као студент слушао наставу овог заиста стваралачког учитеља, него се дружио с њим и претрпно утицао овог великог човека и као члан друштва „Нејуенасће Дезе зсћан хит Сетуе“. То друштво за усавршавање младих људи засновао је у Цириху Бодмер и он му је био душа. Народ их је звао „патриотама“ јер су они сваке недеље расправљали о каквој историјској, моралној, педагошкој и политичкој ствари. 1760. изнесе Бодмер младим патриотама план за Сопшђепио ћејенсо, т.ј. за хелветско домаће друштво. По том плану требало је да млади људи од шеснаесте до двадесете године заједно живе у каквој кући под настојницима, који би имали код њих да негују поверење добре обичаје и републиканске осећаје и начела.

Дакле друштво за образовање републиканаца! Како интересантно и далековидо!

У тој домаћој заједници литература је требала бити последња, чиме би се занимали; она би морала више да уступи радиности и ручном раду. Биље и дрва у шуми и пољу — то да буде најбоље занимање.

Зар то не звучи потпуно онако као да чујемо Русоа да виче: У поље! Вратите се природи!

Бодмер је у ствари био Русовљев присталица и упознавао је своје ученике с његовим идејама. Али позив ка природи као ли-

терарно питање покренуо је Бодмер пре Русоа, а прослављени државник Тирго заступао је у Француској повратак природи десет година пре Русоа. Цело време пре Русоа било је већ испуњено проповедањем јеванђеља природе, коју су као најприроднију супротну слику били подигли из неприродног друштва и државе, слично ономе као што је било подигнуто хришћанско јеванђеље из народне беде римскога царства. Као и хришћанско јеванђеље, тако је и ово природно јеванђеље смеша из супротстајања држави и друштву, плашње од истинитог света и чежње за изгубљеним рајем.

Као што се у Цириху пре Русоа већ било укоренило јеванбеље природе, исто је тако у њему деветнаест година пре појаве Русовљевог Емила постала једна васпитна наука, која је потпуно стајала на земљишту цивилизације, човештва и природе. '

Та васпитна наука појавила се 1745. у Магдебургу, али је већ 1743. о њој писао у Машвандену (кантон Цирих) Сулцер из Винтертура, који је у том сеоцету био свештенички капелан. Сулцер је био Бодмеров ученик и као реформатор естетике и члан Берлинске Академије за време Фридриха Великог јако се прославио.