Учитељ

-

500 У чи Љ

А седао је за сто само онда, кад нам је прегледао „прописе“ и на њима немарно писао само „виђено“ или још немарније само правио на њима крстове, те да бисмо за сутрадан морали написати нов пропис. Никад нам није прегледао руке, нокте, уши, главу, зубе и одело и упутио нас да их перемо и држимо чисто; јер у томе ни њега. нико није упућивао. А о оним предметима, који су деци и најлакши и најмилији, а то су: цртање, певање, декламовање и гимнастика, не беше ни помена. Чист дакле метанизам, који је речима хтео да развија разум; а у ствари он је развијао само памћење. А о развијању ума или мишљења, о здрављу и телесном развијању, о развијању осећања и срца и каквој умешности у раду и вред ноћи није се имало ни појма. Задатак се основне школе тада беше свео на „читати, писати, рачунати и Богу се молити“, па се због рђаве и никакве методе и то постизаше мучно и веома тешко. Зато ву деца и бежала из ње и силом довођена у њу.

Идуће године дошао нам је други учитељ, који нас је учио исто овако, али беше добар и миран и мање је био ђаке; но на крају године веле, да је господин ревизор био врло незадовољан његовим радом... Али смо га ми волели.

Треће године дође нам трећи учитељ веома зао, те. се љутио много и тукао све за најмању кривицу и незнање. Зато га нисмо волели. И никад не могу заборавити један страшан моменат, када се у срџби својој беше толико заборавио, да се понизио до пандура, а све нас престравио. Ми сви бесмо поодрасли, а међу нама беше неки Богдан најодраслији. То беше добричина и добро се учио, али беше доста и тврдоглав. Једанпут беше нешто згрешио и учитељ му рече да изиђе и легне. Он изиђе, али се непрестано брањаше да није крив. Но све то не поможе, и учитељ оста при своме, говорећи непрестано: лези, лези