Учитељ

142 УЧИРЕЉ

продужује своје лично васпитање, размишља о току учења, које изводи, претполаже унапређење, осећа унутрашње задовољство, то прво благо човечије —- награду живота, којег је посветио за „извршење дужности. Теши се, видећи око себе одобравање људи са добрим намерама. Ученици, које је он васпитао, дошавши у младићско доба, заузимљу разна места, сабирају плодове његових лекција, и у колико су се више њима користили, у толико су му захвалнији. У колико учитељ буде у стању више проницати у своју дужност, у толико ће је савесније вршити. Навикнуће се у њој налазити праву срећу.

Л. Шпиндлер: (Тћеот-ртакћ. Напарцећ еге.) „Пошто си се решио да будеш добрим народним учитељем, одабрао си најблагороднију, али и најтежу задаћу. Скоро ћеш дознати у току свог учи. тељског рада, да никада и нигде нећеш осетити толико радости, нити ћеш игде наћи толико благодарних срдаца као у народној школи. Сејући семена, брзо ћеш видети и плодове. „Ово су плодови мојег труда“ —- рећи ћеш ти с осећањем заслуженог задовољетва, ако ученици покажу добре успехе, за које ће и деца и њихови родитељи једино теби бити обавезни. Али се не узнеси, него знај, да те само савесно вршење твоје дужности може уздићи. Нека ти је Бог у помоћи у твојим почецима, како би успео на радост твоју и срећу других“.

Келнер: Један од најопаснијих непријатеља учитељског рада јесте малодушност. 'Тврда вера у важност учитељског рада. најбоље је средство да се она сузбије, како никада неби могла шкодити његовом успеху. Нека се смеју до миле воље, нека не награђују рад по заслуви — рад народног учитеља је опет п благотворан и плодотворан и такав ће увек бити. Тај је рад у духу онога који је рекао: „не сметајте деци да долазе к мени“. Онај, који хоће да униви учитеља и да га представи као обичног занатлију, који тек онако врши своју најпростију работу, која не може задовољити свесније људе — тај му је највећи непријатељ, јер му одузимје најснажнији ослонац.

„Ја знам зашто умирем“, рекао је један мученик првог хришћанског века; „а ја знам зашто живим“ треба да рече учитељ у наш самољубиви век.

И заиста у свом раду, у верном вршењу своје дужности треба учитељ да види свој најузвишенији циљ, те да му тежи. Он је дужан вршити своју дужност с пуно воље и свом снагом; — ни о чему не мислити са таквом љубављу, као о својим ученицима. Ако он буде тражио своју срећу и задовољство на другој страни, никада неће у стању бити да победи малодушност, која ће као јастреб подривати његов живот и најпосле ће искључивати његово срце. Другачије не може бити; савршена оданост свом послу улива у човека свест, која га весело располаже да напредује даље у свом раду с пуно самоуверености. У оваквом случају може се осетити тежак живот и вређати се неуспехом, али никада не сме заборавити на себе, изгубити веру у своју снагу и способност.