Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ - 161

осталих главних чланака (има их петнаест, а толико и њима додатих, краћих) један је („Наш јединац“) „по туђем мотиву“, један (Јадник) „по Сигертову мотиву“, један се оснива на некој анегдоти (Плашљивосет), а у последњем је (Врабац) једна песма у прози од Тургењева. Према томе би остала свега четири главна чланка, који би се могли сматрати као оригинални, и то су: Гнездо, Циганско васпитање, Заљубљена деца п Муцавац, али се по наводима види, да је подстицај и за ова последња два чланка с друге стране добивен. Иза свакога главног чланка, који је приказан „у приповедном облику“, долази по један краћи чланак (само један испуњава читаву страну, остали су много мањи), и за ове забелешке писац вели, да је „у њима толико срца и осећања, да се сме надати, да ниједна неће досадити читаоцу.“ У њима је писац хтео да протумачи неколико изрека. и исказа и дао неколико исписа из разних књига. Као што се из ових прегледа читавога дела види, Аџић се у толико обилној мери служио туђим изворима, да његов спис не носи на себи печат оригиналога. дела.

Најјачи је пак извор Салцманов. Салцман води главну реч у истакнутим чланцима, а и где не води, често се осећа његов дух, —- у колико је пак Аџић отишао даље од Салцмана, учинио је тиме, као што ћемо видети, још горе, но да се само Салцмана држао.

Христијан Готхилф Салцман (1744—1811) познати је филантроп (или као што би Вилман рекао филопед) и једини, чији се завод у Шпенфенталу, и до данас одржао. Филантропизам је унео доста корисних новина у педагогију, али су му и заблуде велике. О њему имамо данас тачан биланс: он показује дефицит, јер заблуде у њему претежу. Филантропизам је имао сасвим непоуздан темељ, његова је психологија била површна, а етика плитка, Филантропи су Русовљеви епигони, и, као обично етигони, задржали су се махом на слабим странама свога учитеља и често их доводили до апсурдности (ово се у осталом може сматрати и као нека заслуга). На колачима су децу учили читати и установили читав ред ордена, којима су одликовали децу и за сваку ситницу. Већ су се и њихови сувременици бунили против такова васпитања, и Кесшнер им је саставио овај епиграм:

Рададодте. Пет Ктаде ђоћ Фе Напа 21 тејпег Хеј| дер Мапп, Ра зегескђе зјећ даз Кад ппа зупећз 21 аа ал: Јећ:ћ Капетт Ма ши Шеђеп Кадејћ Рле радасовшзећеп Малме:

# В. Ађгић. бошће Кбзетета Утпсефећје пада ЕнмАЦе. Мепезје Ашаге. Хујеп 1817. стр. 184. Овај се духовити опшграм веома често наводи и то. већином по књизи 9. Паич-а (Еглјећипезјећгте четвртога издања, стр. 181). Први је пут српској публица приказан по свој прилици 1859. (П. Ђ. Рајковић, Једи мед, сто. 98.)

Учитељ п