Учитељ

162 МО МО Фа ЈЕ

А знаменити је географ и политичар Форстер узвикнуо: „Зар да се не чудимо, што има још људи у Немачкој где су таки људи као Кампе, Салцман Взјом (УШашпе) и слични васпитачи #“

Тако су дакле судили већ и сувременици о људима, од којих нам Аџић још и данас поставља једнога за учитеља. Што се специјално СОалцмана тиче, истина се за љубав мора рећи, да је он био најсимпатичнији међу филантропима. Он је био чиста, честита душа, и необично радљив човек. Одвојио се од Базедова иу многом чему ублажио његове настраности. Али јеион имао исте основне погрешке: „дух времена“ (просвећеност) и њега је повео са собом и он му се није могао отргнути. Ми можемо слутити, да је његов непосредни рад био бољи од његових списа, и да је имао онај такат, који у датој прилици уме да погоди, шта треба. Али се као писац није одликовао, у делима својим није показао да познаје душу детињу (један педагог вели за његове приповетке, да се „одликују потпуним непознавањем душе детиње“), и његова. морална начела нису била у стању, да га ичем вишем поведу. Он за нас може пмати само још историјске вредности, и ниједан озбиљан педагог не мисли више, као Салцман, да се само примерима и поукама деца могу научити да буду добра, и да су за све дечје погрешке само родитељи криви и одговорни, што је обележио и натписом и сликом (Кгеђађцесћеш, на слици мали раци веле великом: Касјот, пџ р 'рше, =1 Те Јдет Тасједфет ртиз ма ето) на књизи, коју је Аџић употребио.

И Аџић нам пружа једну књигу по тим начелима израђену у доба, када је морално васпитање узело највећи полет п створило нове, веома успешне методе у васпитању. Залуд су толики Американци, Енглези, Немци, Швајцарци, па и Французи, крај све своје доктринерности у моралу, установили толика етичка друштва и школе за морално васпитање, написали толике књиге и у Лондону држали већ и интернационални конгрес за морално васпитање — залуд се свуда ту наглашавало, да сами узорим примери мало или нимало не чини добрим (кад би сами примери били довољни за добру радњу, сви би људи од реда били добри, јер нема тога човека, који никад није видео добре примере ни чуо за њих), да се морал не да просто научити, да се морамо борити и ве природом детињом, да све чему хоћемо дете (или човека) да научимо, морамо начинити његовим унушратњим до. оживљајем и да се неке његове способности морају наоружати и дићи против других, које треба сузбити; узалуд је све то, велим, Аџићу су и данас као и Салцману некад, родитељи готово за све криви, и мали би раци ишли одмах право унапред, само кад би видели, да је и велики рак право унапред пошао.

Али још ово није све, пма нешто што је још горе од овога и то управо оно од чега у науци и не може бити ништа горе. Јер Аџић је, како је на многим местима одлучно на Салманову становишту, хтео да се прикаже и као модеран педагог и изнео