Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 163

начела и неких новијих или вечито сувремених педагога, па се чак дотицао и десцендентне теорије. Али је све то он саставио тако простодушно, да му се нигде ни за тренутак није појавила сумња, да ли се сва та начела дају сложити и помирити или се узајамно искључују. А пошто је ово последње случај, то је Аџић сам порушио читаву своју зграду. Јер док на неким местима доказује, како су примери свемоћна, и да деца услед рђавог домаћег васпитања постају рђава, на другима тврди, како је у детету још све у зачетку одређено. Потврде за ово: стр. 11: „Милутин није рођен рђав. Он је рђав постао. Непаметно породично васпитање учинило је, да буде онакав, какав је... А што ли ће бити с Миланом....9.. И он није такав рођен. Оно што је начинило га је домаће васпитање. Стр. 65: „Вучићеви родитељи нису били свирепи; напротив више(!) ву се могли урачунати у мирне и пи. томе људе. И затим на стр. 67: Тако, она (одвратна слика о Ву: чићу) нам пре свега даје пример о том, да се нарав не наслеђује увек од родитеља, већ да се врло лако(ј) задобива разним утицајима после рођења. У осталом, да није тако, од куда би били они безбројни примери, да од добрих родитеља изиђу деца злаи опака, а од рђавих — добра и честита; Овде, она отровна атмосфера, која је окружавала Вучића у стричевој кући, а нарочито кад је бивао уз свога опаког стрица, отровала је душу дететову. Да Вучић није одрастао уз свога опаког стрица већ уз каквога другог, благог и милосрдног сродника нема сумње (!) да би од њега постао сасвим други човек.“ — А на стр. 44: „Детиња је душа умањен, неразговетан отисак душа његових родитеља, душа његових предака, душа минулих поколења, душа минулога људства. Све је то у детињој души, само је неразговетно, још смешано, испреплетано и замршено. То је космички каос, у којем се још није оделила светлост од таме, ни вода од земље. То је свет у зачетку.“ — Из тих се примера уједно види и то, колико је Аџић мало схватио десцендентну теорију. Извесне добре (или рђаве) особине родитеља не морају прећи на децу као манифестна, али могу као латентне, па тек у њихових потомака постати опет манифестне. Латентне се диспозиције находе у језгриној проћелији једне индивидуе, али је комбинација елемената у тој индивидуи такова, да те латентне диспозиције не утичу (или се бар не опажа да утичу) на развој њезина духа или тела, и онда велимо, да дете не личи или да одваја од родитеља; али управо за то, што су се те диспозиције и у њему као латентне одржале, могу се пренети на даље потомство и онда постати манифестне, и онда се могу унуци врћи на дедове. Непосреднога и непрекиднога наслеђивања, увек не може бити, јер се при сваком зачињању комбинације увек различите, а до тих комбинација стоји, који ће се елементи развити у манифестне, а који остати латентни.

У директном је сукобу с начелима модернога моралног. васпитања и то, што је у ов'ј књизи готово све негативно. Овуда нам се казује, како постају рђава деца, а нигде, како постају добра.

џи»