Учитељ

164. - УЧИТЕЉ

(Може бити да се то да протумачити и тим, што је Аџић употребио само Салцмонов Ктебаотемеш а не пи његов Атедзетотсмет). Међутим је ово за нас управо главно, јер ми нећемо да наша деца само не буду рђава, но идемо за тим, да буду добра и да сама собом управљају. И где је било прилике, да нам Аџић изнесе како треба на децу утицати, да се у ком било правцу поправе, он нам ту место поступака износи само речи. На стр. 18. вели: „Успео сам толико [пријатељским и благим речимај да му ону прву тугу разбијем....“, а тако исто и на стр. 70: „Деси ли ' се, да уз зло и немилосрдно дело буде дете имало пријатности, нека му родитељи потру ту пријатност накнадном непријатношћу (што не мора бити баш казном), али тако да ова непријатност носи на себи карактер природне последице оног злог дела (!). Напротив, кад дете буде уз добро и милосрдно дело искузило непријатност, нека му родитељи засладе ту непријатност накнадном пријатношћу (што не мора бити баш материјалном наградом), али тако, да ова пријатност носи на себи карактер природне последице оног доброг дела (!).“ Што нам место речи, није Аџић изнео своје поступке; Што нам није показао, како се то да постићи, што тражи % У другом је примеру опет показао да није разумео ни Спенсеров првнцип природних последица. Јер каква је то непријатност, која не би била казна, и какво је то добро дело, за које треба нека „накнадна пријатност,“ коју оно не доноси само собом, а ипак да буде природна последица његоваг Да ли је Апић бар садда разумео сву бесмисленост тих речи; Ако није, нека покуша остварити то што тражи, или нека замисли конкретне примере, па ће видети, кало ће му то поћи за руком. Да му је ово била полазна тачка као што је и требало, не би оно могао ни написати.

А таких бесмислених места, смелих скокова и психологијских. нетачности, има у књизи толико, да их није могућно све ни навести. Узећемо само неколико примера, с почетка, с краја и из средине.

На првој својој страни (реч унапред) Аџић вели: „дух тежи чулној стварности, а она [наукај му пружа мисаона уошштавања.“ Овде треба Апић да нам каже, па откуд су онда постала „мисаона уопштавања,“ кад дух њима не тежи г

На последњој страни Аџић наводи Лајбницов исказ: „Ја сам био увек тога уверења да ће се општим поправљањем васпитања, поправити и људски род,“ и вели, „да је обим велики немачки филозоф изрекао и велику истину, која ниуколико није од мање важности, него што је Њутнова истина о гравитацији.“ Један од најопсежнијих физичких закона поредити с искавом, изнесеним у што субјективном облику! Да је Аџић показао, како је оно -мишљење Лајбницово у вези ес мелиористичким принципом или с оптимизмом Лајбницовим, па после може бити онај принциц

1 Принцип је старији од Спенсера, али се може позвати његовим именом, пошто га је он најјаче истакао у моралном васпитању.